Енеида

Вергилијева Енеида је вероватно најутицајније и најславније дело латинске књижевности. Написана у епском метру, дактилском хексаметру, Енеида прати путовање Енеје, Венериног сина, након пада Троје. Према древној митској традицији, Енеја је побегао из запаљеног града и искрцао се у Италију, где је успоставио лозу потомака који ће постати римски народ.

Вергилије (70–19 п.н.е.) се ослања на дела бројних аутора, као што су Лукреције, Еније, Аполоније са Родоса и, посебно, Хомер. Вергилије доследно усваја хомерски стил и дикцију (добар пример за то је први ред песме: „Певам о оружју и човеку...”). Такође реконструише читаве сцене из Илијаде и Одисеје. Књиге од 1 до 6 Енеиде показују тако блиске паралеле са хомерским еповима да се често називају „Виргилијанска Одисеја“. Књиге од 7 до 12, у међувремену, блиско одражавају Илијаду. Вергилијево коришћење хомерских елемената превазилази пуку имитацију. Вергилије често поставља Енеју у ситуације идентичне онима Одисеја или Ахила, дозвољавајући Енејином одговору на те ситуације да га разликује од (а понекад и надмаши) његове хомерске колеге.

Вергилије гради свој еп у односу на римски народ и његове културне идеале. Он дефинише Енеју етичким квалитетом побожности, концептом од посебног значаја за Рим у време настанка Енеиде. Енеида такође садржи неколико етиолошких прича од интереса за римски народ, од којих је најзначајнија Дидона и порекло сукоба између Римљана и Картагињана.

Епизода Дидона је једна од најпознатијих вињета Енеиде. Дидона, краљица Картагине—позната и по свом феничанском имену Елиса—помаже Енеју и његовим бродоломним Тројанцима у Књизи 1. Кроз Венерину интервенцију, Дидона се очајнички заљубљује у Енеја и жели да он и његови људи остану у Картагини. Али порука од Јова подсећа Енеју да је његова судбина земља у Италији. Одмах, наређује својим људима да оду. Дидона је сломљена срца због Енејиног одласка: она прави ломачу од Енејиних дарова и на њој врши самоубиство, проричући Ханибалов долазак пре него што умре. Када се Енеја спусти у подземни свет у 4. књизи, Дидонина сенка одбија да разговара с њим.

Дидонин лик показује велику сложеност. Прво се појављује као амалгам Алкиноје и Арете док гостољубиво прима своје тројанске госте, али убрзо постаје фигура Медеје, добро упозната са магијом и тајанственим знањем. Дидона је симпатичан лик у целом епу, мада би много тога како је Вергилије описује римском читаоцу навело на памет египатску краљицу Клеопатру (повезану са Марком Антонијем и грађанским ратом).

Тумачења Енеиде су бројна и далеко од једногласних. Композиција Енеиде поклапа се са завршетком грађанских ратова и почетком Августовог режима. Вергилије тобож подржава новог принцепса говорећи о њему као о човеку који ће увести ново златно доба. Ипак, неколико елемената епа могло би да сугерише да Вергилије није свесрдно подржавао Августа. Велики део дебате се усредсређује на рат у Италији који заузима другу половину епа, у којем неки научници виде референцу на битку код Перузије 41. п.н.е, догађај који би Август најрадије заборавио. Научници такође указују на крај Енеиде, где Енеја убија Турна док се он залаже за његов живот, као недвосмислено критиковање новог вођства. Међутим, овај антиавгустовски поглед на Енеиду наишао је на противљење.

Многи научници налазе више доказа о Илијади него о Августовом походу у другој половини Енеиде. Други сугеришу да је Енеја, убивши Турна, поступио у складу са својим културним приликама. Такође је предложено да Енеида представља, не Вергилијево виђење Августа, већ стање римског народа. Чини се да Вергилије нуди опречне доказе за Езопа његову перспективу о Августовом Риму и може намерно оставити ствар двосмисленом како би читалац могао да одлучи за себе.

Енеида је била дуго очекивана и пре објављивања и од тада је уживала огромну популарност. Квинтилијан је Вергилија сматрао скоро једнаким Хомеру и приписује му тежи задатак. Латински епски писци после Вергилија гледали су на Енеиду као свој узор. Стације чак признаје да његов еп, Тебаида, не може надмашити Вергилијев. Енеида је постала стандардни школски текст античког света и била је кључни део доброг образовања. Вергилије је, међутим, сматрао да је дело недовршено. У време своје смрти, он је чувено позвао да Енеида буде спаљена, а не објављена. Август је спасао Енеиду од пламена и наредио њено објављивање.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 2-3