Преводи Библије

Постоје два главна дела Библије: јеврејски списи, или Танах (у великој мери идентични хришћанском Старом завету), и Нови завет (НЗ), изразито хришћански списи. Древни текстови ова два дела развили су се на различите начине, у хебрејску Библију и Нови завет.

ХЕБРЕЈСКА БИБЛИЈА

Текст јеврејске Библије, који укључује и хебрејски и мало арамејског, сачуван је углавном у масоретском тексту (МТ), производу главног тока древног јудаизма. Хебрејска Библија је добила свој коначни облик негде у првом или другом веку н.е., али МТ је забележен тек око 1000 година касније. МТ укључује сугласнике са којима су хебрејски и арамејски примарно забележени, заједно са скупом маркера или дијакритичких знакова који указују на самогласнике и образац певања који је повезан са сваком речи. МТ одражава литургијску употребу, како као певани текст, тако и у употреби различитих еуфемизама и појашњавајућих нота.

Током европске ренесансе, са својим нагласком на потреби повратка изворима учења и културе, почели су да се проучавају и други облици хебрејског текста, а ово проучавање је настављено до данас. Ренесансни научници су схватили да је верзија Петокњижја коришћена у сићушним самарићанским верским заједницама у Светој земљи независно древно сведочење дела хебрејске Библије. (Неке од разлика између МТ и самарићанског текста су резултат доктринарних промена које су увели Самарићани.) Средином 20. века откривено је да се у низу пећина у Кумрану близу Мртвог мора налази велики број свитака. (Свици са Мртвог мора, или СММ), многи од њих садрже делове Библије. Неки од кумранских текстова били су идентични са МТ, а неки сведоче о мало другачијем тексту. Библијски текст СММ је понекад идентичан оном иза Септуагинте.

Древне верзије или преводи спадају у две групе. Једна група укључује оне који су у потпуности или делимично засновани на хебрејском тексту. То су грчки (Септуагинта, или LXX), латински (Вулгата), Таргуми и сиријски (Пешита) текстови. Све остале древне верзије су ћерке верзије једне од ових. Верзије које се користе на истоку засноване су на грчком; ово укључује различите преводе на коптски, класични етиопски или геез, јерменски и грузијски. Скоро све европске верзије пре реформације засноване су на Вулгати.

Од четири главне древне верзије, Септуагинта је најважнија. То је најстарији и најсамосталнији текст; и Вулгата и Пешита су засноване на хебрејском тексту, али показују извесно познавање Септуагинте. Двојезичност, редовна употреба два (или више) језика од стране једне особе, била је уобичајена у античком свету, међу трговцима, писарима, па чак и обичним људима. Двојезична презентација једног текста налази се широм древног Блиског истока. Постоје двојезични наставни текстови из древне Месопотамије и Анадолије; постоје двојезични јавни натписи из свих крајева Блиског истока, укључујући Египат. Посебност Септуагинте је да је то најранији превод који је веома дугачак (хиљадама пута дужи од било ког другог древног превода), који је чисто религиозне оријентације (а не образовне или пропагандне) и који може да тврди да је књижевни .

Превођење Септуагинте почело је у трећем веку п.н.е. Легенда сачувана у различитим облицима, укључујући Аристејево писмо, приписује дело жељи грчких Птолемеја у Египту да имају комплетну библиотеку све светске мисли и књижевности. Ова легенда такође тврди да је дело обављено под директним божанским надахнућем. Научници ипак пре верују да су Јевреји предузели посао за Јевреје, за употребу у литургији. Део преведен у трећем веку н.е. је било Петокњижје, које се састоји од пет Мојсијевих књига (познатих и као Тора), а термин Септуагинта се стриктно примењује само на овај део. (Тако неки научници користе термин старогрчки за остатак древног превода.) Након успона хришћанства, које је у великој мери користило Септуагинту у богослужењу, Јевреји су припремили различите њене ревидиране верзије за своју посебну употребу. Ове ревизије, повезане са научницима Аквилом, Симахом и Теодотионом, ближе су хебрејском него самој Септуагинти, понекад толико блиске да су неразумљиве на грчком. Ориген је сакупио све ове грчке верзије у својој Хексапли.

Хришћанска заједница у западној Европи развила се из раније, источне заједнице и преузела њено Свето писмо у директном преводу из Септуагинте. (У Грчкој цркви LXX је и даље званично коришћена верзија Старог завета.) Овај директни превод, старолатински, у великој мери је замењен Јеронимовим преводом Вулгате. Научници консултују преживеле делове старог латинског језика као сведока Септуагинте и за трагове о најранијем разумевању и употреби Светог писма у Латинској цркви. Језик културолошки најближи старом хебрејском био је арамејски, који је био заједнички језик старог Блиског истока више од једног миленијума, од седмог или шестог века п.н.е. до успона ислама. Постоје различити древни арамејски преводи Библије. Оне које праве Јевреји и за њих се зову Таргуми. Написани су у књижевним облицима арамејског који би се разумели у целом јеврејском свету пре успона ислама. Постоји много Таргума (превода), а неки од каснијих Таргума су користили разрађене парафразе и нуде опсежне додатке тексту. Главни облик арамејског који се користи међу хришћанима је сиријски, а сиријски превод хебрејске Библије познат је као Пешита или једноставан текст. Неки делови Пешите одражавају знање не само о хебрејској Библији већ и о Таргумима.

НОВИ ЗАВЕТ

За разлику од хебрејске Библије, која је потпуно посведочена само у једном облику, грчки Нови завет је посведочен у многим облицима, у хиљадама античких и средњовековних рукописа. Проучавање ових рукописа почело је са холандским научником из 16. века Дезидеријумом Еразмом, који је покушао да пронађе најбољи облик текста тражећи онај који се најчешће користи. Сада научници идентификују најстарији текст (а не најчешћи) као најбољи облик. Из Еразмовог дела произашао је најранији новозаветни грчки текст настао после реформације. Ово се углавном заснивало на минускулним рукописима (касноантичким и средњовековним текстовима писаним малим словима). Овај текст, основа Новог завета у верзији краља Џејмса, познат је као тектус рецептус и у великој мери је замењен каснијим проучавањем текста.

Најранији сведоци грчког Новог завета укључују опсежне цитате из дела црквених отаца и раних превода. Преводи на сиријски и латински сежу до другог века н.е.; сиријске традиције укључују и Диатесарон (хармонију сва четири јеванђеља) као и преводе засебних јеванђеља. Коптски преводи се појављују у трећем веку н.е.; најранији су на сахидском дијалекту. Друге древне верзије (етиопска, јерменска, грузијска, старословенска) понекад су од вредности за предања текста.

Најбољи велики текстови на грчком су унцијални рукописи (они у потпуности написани великим словима), који датирају из четвртог и петог века. Интензивно проучавање ових током 17.–19. века довело је до препознавања различитих породица текстова, у које се поједини рукописи могу груписати. Група византијских рукописа дала је основу за тектус рецептус, али је она инфериорна у односу на александријску и цезарску групу, које су биле основа за новозаветна издања и преводе од касног 19. века. Најважнији унцијали, од којих су већина комплетне Библије и стога укључују LXX као и Нови завет, су Ватикан и Синаитикус, из четвртог века н.е., и Александрин и Безе, из петог века н.е.

Током касног 19. и 20. века откривено је око 100 новозаветних папируса. Они су скоро сви били старији од унцијала и стога ближе времену првобитног састава Новог завета. Они су генерално потврдили обрасце дистрибуције рукописа предложене током 19. века. Папируси се могу датирати у други и трећи век н.е. Ниједан се не може узети као идентичан аутограму било ког дела Новог завета; сви показују разне промене.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 50-52