Боетије (480–526 н.е.), филозоф
Аниције Манлије Торкват Северин Боетије је био државник и филозоф за време владавине Теодорика, остроготског цара Рима. Боетије је имао добро класично образовање (школовао се у Атини и Александрији) и на њега су посебно утицали неоплатонизам, Аристотел и аристотелизам и стоицизам. Био је усред пројекта да преведе и чак уједини Аристотела и Платона када је прекинуо своју академску каријеру да би служио као царски конзул 510. н.е.
Власт је са Италије прешла у Цариград, остављајући италијанског цара слабим ривалом. Када је Боетије неправедно осуђен за заверу у савезу са цариградским властима, био је у затвору на неколико година, а затим погубљен негде између 524. и 526. године.
Пошто су његови списи циркулисали и ценили их многи каснији интелектуалци, Боетије је назван пиониром средњовековне мисли и оснивачем раног средњег века. Његово познавање грчког учинило га је природном везом са грчко-римском цивилизацијом у време када је Запад губио знање грчког. Његов превод Аристотела био је један од ретких које је Запад имао до времена Томе Аквинског. Његови покушаји да искористи Аристотела у корист теологије били су 550 година испред схоластика. Написао је Утеху филозофије док је размишљао и чекао погубљење у затвору. Такође је писао о правом образовању (тривијум и квадривијум), преводима Порфирија и коментарима о Цицерону, као и о својим расправама о логици, математици и теологији. Иако су се постављала питања о ауторству неколико његових дела и дубини његових хришћанских уверења, јаки докази за његове симпатије према вери појављују се у пет композиција (Опускула сакра, или Теолошки трактати) написаних пре 520-те године. Сва ова дела показују свеж речник и позајмљивање грчких филозофија, можда чак и надмашујући идеје Августина из Хипона. Трактат De fide catholica (О католичкој вери) говори о његовим приговорима на аријанство, савелијанце и Манија и манихејце, док потврђује црквена учења. Због своје јасне подршке Латинској цркви, њено ауторство се често доводи у питање.
Утеха филозофије била је обавезно штиво за сваког угледног интелектуалца у наредних 1.000 година после Боетија. Он замишља Госпу Филозофију, јунакињу таквих религиозних дела као што је библијска књига Премудрости, како га теши у његовој мрачној ноћи филозофске душе. Она му помаже да спозна превртљивост успеха и верност божанског промисла. Она му каже да права срећа произилази из мира са Богом. Ако успех не крунише садашње врлинске напоре, равнотежа ће бити успостављена у следећем животу. Бог стоји ван времена и присутан је у целом нашем времену (прошлом, садашњем и будућем) и истовремено нуди вечни живот без ометања наше слободне воље да изаберемо врлину.
Иако Утеха не износи такве хришћанске мистерије као што су оваплоћење, распеће и васкрсење, његове основне премисе су у складу са ортодоксним хришћанским учењем. Усидрен је у аугустиновским основама и може суптилно показати библијске и литургијске алузије.
Историчари виде Утеху, заједно са Опускула сакра, као доказ да се Боетије окренуо религији, а посебно хришћанској вери како је старио. Он је први који је употребио реч теологија као технички хришћански термин који означава проучавање природе Бога.
Пошто је цар коме је служио био аријанац, Боетије је сматран хришћанским мучеником, а у Италији се посебно сматра католичким свецем. Његови списи су били неки од првих превода на „вулгарне“ језике (англосаксонски, немачки, грчки и француски – сви пре 1300. године), а многи велики научници средњег века наставили су да расправљају о његовим аргументима све до времена Томе Аквинског.
ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 52
0 $type={blogger}:
Постави коментар