- Главни град: Ашхабад
- Језици: туркменски (званичан)
- Етничке групе: 85,6% Туркмени, 5,8% Узбеци, 5,1% Руси, 1,05% Азербејџанци и
2,45% остали
- Облик владавине:
- Површина: 491.210 km2
- Број становника: 6.031.187 (2020.)
Верска демографија
Према проценама америчке владе, у земљи је 89%
муслимана (углавном сунита), 9% православаца и 2% осталих. Постоје мале
заједнице Јеховиних сведока, муслимана шиита, бахаија, римокатолика, чланова
Међународног друштва за свест Кришне и евангеличких хришћана, укључујући
баптисте и пентикосталце.
Већина етничких Руса и Јермена идентификује се
као православни хришћани и углавном су чланови Руске православне цркве или
Јерменске апостолске цркве. Неки етнички Руси и Јермени су такође чланови
мањих протестантских група.
Постоје мали џепови муслимана шиита, који се
углавном састоје од етничких Иранаца, Азера и Курда, неки се налазе у Ашхабаду,
а други дуж границе са Ираном и у западном граду Туркменбашију.
Према израелској амбасади, у земљи живи око 200
Јевреја.
- Према процени сајта joshuaproject.net у 2021. години било је: 94,1% муслимана, 3,8% хришћана, 1,9% нерелигиозних и 0,1% осталих и малих религија.
- Према процени Истраживачког центра Пју у 2020. години било је: 93% муслимана, 6,4% хришћана и 0,6% осталих.
- Према процени Удружења архивских података о религији у 2020. години било је: 95,83% муслимана (94,93% сунита и 0,9% шиита), 2,96% нерелигиозних (2,44% агностика и 0,53% атеиста), 1,13% хришћана (0,88% православних, 0,2% протестаната и 0,04% хришћана без деноминације) и 0,08% осталих.
- Према процени Средњеазијског барометра у 2018. години било је 93% муслимана и 7% хришћана.
Правни оквир
Устав предвиђа слободу вероисповести и
богослужења и право појединаца да бирају своју веру, изражавају и шире своја
верска уверења и учествују у верским обредима и церемонијама. Устав
раздваја улогу владе и вере, прописује да се верским организацијама забрањује
„мешање“ у државне послове или вршење државних функција. Устав каже да је
јавно образовање секуларне природе. Он обезбеђује једнакост грађана пред
законом без обзира на њихову верску склоност.
Закон захтева од свих верских организација,
укључујући и оне које су се раније регистровале, да се поново региструју у
Министарству правде како би легално деловале у земљи кад год организација
промени адресу или измени свој правни статут. Законом је дозвољена
регистрација само оних верских организација које имају најмање 50 сталних
чланова старијих од 18 година. Закон дефинише верску организацију као
добровољно удружење грађана припојених религији, организовано за обављање верских служби и
других обреда и церемонијама као и за пружање верске наставе, која је
регистрована у складу са законодавством земље. Према Министарству спољних
послова, у земљи постоје 133 верске организације, које потичу из муслиманских,
хришћанских и других верских група; већина (104) су сунитска муслиманска,
мада су 5 шиитска муслиманска.
Према закону, Државна комисија за верске
организације и стручну процену извора верских информација је одговорна за помоћ
регистрованим верским организацијама у раду са државним органима, објашњавање
закона представницима верских организација, праћење активности верских
организација како би се обезбедило придржавање закона, помоћ у превођењу и
објављивању верске литературе и промовисање разумевања и толеранције међу
различитим верским организацијама.
Закон каже да Државна комисија за верске
организације и стручну процену извора верских информација мора да одобри све
појединце именоване за вође верских организација, иако закон не прецизира
процедуре за добијање потребног одобрења. Државна комисија за верске
организације и стручну процену извора верских информација ради под руководством
Великог муфтије, кога именује влада, као и сви други виши муслимански клирици, сунити или шиити. Заменик
председавајућег Кабинета министара за образовање, здравство, вере, спорт,
туризам, науку, нове технологије и иновације надгледа рад Државне комисије за
верске организације и стручну процену извора верских информација. Председавајући
Државне комисије за верске организације и стручну процену извора верских
информација је и председавајући Одељења за рад са верским организацијама у
Кабинету министара. Један члан Државне комисије за верске организације и
стручну процену извора верских информација је из Руске православне цркве.
Да би се регистровале, организације морају
доставити Државној комисији за верске организације и стручну процену извора
верских информација своје контакт информације; доказ о адреси, изјаву
којом се захтева регистрација коју потписују оснивачи и чланови одбора
организације, два примерка статута организације и имена, адресе и датуме рођења
оснивача организације. Морају да плате таксу за регистрацију која почиње
од 300 маната (86 долара), на основу величине организације и места где је
регистрована. Када Државна комисија за верске организације и стручну
процену извора верских информација одобри пријаву за регистрацију, она се
подноси Министарству правде, које координира процес међуминистарског одобрења
који укључује Министарство спољних послова, Министарство националне
безбедности, Министарство унутрашњих послова и друге владине
канцеларије. Према владиним процедурама, Министарство правде може
додатно затражити биографске податке свих чланова организације који се
пријављују за регистрацију. Закон наводи да лидери регистрованих верских
организација морају бити грађани који су стекли „одговарајуће верско
образовање“, али не дефинише тај појам. Свака помоћна заједница
регистроване верске организације такође мора да се региструје, а процес
регистрације је исти као онај који се примењује на матичну организацију.
Порески закон предвиђа да су регистроване
верске организације ослобођене плаћања пореза.
Закон каже да Министарство правде неће
регистровати верску организацију ако су њени циљеви или активности у
супротности са уставом или ако Државна комисија за верске организације и
стручну процену извора верских информација не подржи њену примену. Закон
не прецизира стандарде које Државна комисија за верске организације и стручну
процену извора верских информација користи за доношење те одлуке. Законом
је Генералном тужиоцу додељено да надгледа усаглашеност верске организације са
уставом. Суд може обуставити рад верске организације ако утврди да је
организација у супротности са уставом; таква суспензија се може превазићи
само ако организација поднесе документацију којом се потврђује да су активности
које су довеле до суспензије обустављене. Закон такође наводи да су основ
за распуштање верске организације радње „које крше права, слободе и законите
интересе грађана“ или „штете њиховом здрављу и моралу“.
Административни закон који покрива верске
организације дефинише распоред казни за обављање активности које нису описане у
статуту верске организације.
Нерегистроване верске организације и
нерегистроване подружнице регистрованих верских организација не могу легално
обављати верске активности; оснивату богомоље; окупљати се за верске
службе, укључујући и у приватним резиденцијама; производити или ширити
верске материјале или прозелитизирати. Свака таква активност се
кажњава као административни прекршај казнама у распону од 100 до 2.000 маната
(29-570 долара), са већим казнама за верске вође и нижим казнама за лаике.
Закон наводи да званичници Министарства правде
имају право да присуствују било ком верском догађају који одржава регистрована
верска организација и да испитује верске вође о било ком аспекту њихових
активности.
Административни закон предвиђа казне од 200 до
500 маната (57-140 долара) за оне који крше право појединца на слободу
богослужења или право на уздржавање од богослужења.
Кривични и административни закони налажу казну
за физичка лица која малтретирају припаднике регистрованих верских
организација. Према административном закону, ометање вршења верских
слобода кажњава се новчаном казном од 500 до 1.000 маната (140-290 долара) или
притвором од 15 дана до годину дана „поправног рада“, који подразумева служење
у владом додељеном
радном месту у затвору. Према
Кривичном закону, ометање законите делатности верских организација или вршења
верских обреда који не нарушавају јавни ред и не доводе се у везу са повредом
права, слобода, или законитих интереса грађана, кажњава се новчаном казном од
4.785 до 9.570 маната (1.400-2.700 долара) или годину дана „поправног
рада“. Ако ометање подразумева физички напад, казна може да доведе до две
године затвора и веће новчане казне.
Закон дозвољава регистрованим верским
организацијама да стварају образовне установе за обуку свештенства и другог
верског особља након добијања дозволе за то. Процедуре за добијање дозволе
утврђује Кабинет министара. Закон такође наводи да појединци који предају
верске дисциплине у верским образовним установама морају да имају теолошко
образовање и да обављају своју делатност уз дозволу централног органа управљања
верске организације и одобрење Државне комисије за верске организације и
стручну процену извора верских информација.
Канцеларије локалне самоуправе имају право да
прате и „анализирају“ „верску ситуацију“ у оквиру својих надлежности, шаљу
предлоге Државној комисији за верске организације и стручну процену извора
верских информација за измену или ажурирање закона о верским слободама и
координирају верске церемоније које се спроводе ван верских објеката.
Закон дозвољава локалним самоуправама, уз
одобрење Државне комисије за верске организације и стручну процену извора
верских информација, да доносе одлуке о изградњи верских објеката и објеката у
својој надлежности.
Према кривичном закону, за полигамију је предвиђена казна до
две године рада или новчане казне од 19.140 до 28.710 маната (5.500-8.200
долара).
Закон забрањује објављивање верске литературе која
подстиче „верску, националну, етничку и/или расну мржњу“, иако не прецизира
која агенција то одлучује. Државна комисија за верске организације и
стручну процену извора верских информација мора да одобри увоз верске
литературе, а само регистроване верске организације могу да увозе
литературу. Регистроване верске организације могу бити кажњене за
објављивање или ширење верског материјала без одобрења
владе. Административни закон предвиђа детаљан распоред казни, у распону од
200 до 2.000 маната (57-570 долара), за производњу, увоз и ширење неовлашћене
верске литературе и других верских материјала.
Верска настава није део наставног плана и
програма јавних школа. Закон дозвољава регистрованим верским
организацијама да обезбеђују верску наставу деци после школе до четири сата
недељно уз одобрење родитеља и Државне комисије за верске организације и
стручну процену извора верских информација, иако закон не прецизира услове за
добијање одобрења Државне комисије за верске организације и стручну процену
извора верских информација. Верску наставу могу обављати лица која заврше
високошколске установе и добију одобрење Државне комисије за верске
организације и стручну процену извора верских информација. Према закону,
грађани имају право да стекну верско образовање, иако је стицање верског
образовања у приватним срединама, као што су резиденције, забрањено, а они који
нуде верско образовање у приватном окружењу подлежу правном поступку.
Закон забрањује нерегистрованим верским групама
или нерегистрованим подружницама регистрованих верских организација да пружају
верско образовање. Административни закон предвиђа детаљан распоред казни,
у распону од 100 до 500 маната (29-140 долара), за неовлашћено пружање верске
наставе деци.
Устав каже да су две године служења војног рока
обавезне за мушкарце старије од 18 година. Иако је служење у неборбеним улогама
дозвољено, влада не нуди алтернативу цивилној служби за приговоре
савести. За одбијање служења војног рока у трајању од две године запрећена
је казна затвора до две године или две године „поправног рада“. Осим тога,
осуђенима на поправни рад држава одбија део плата у износу који одреди
суд. Одбици од плате крећу се од 5 до 20%. Закон каже да нико нема
право из верских разлога да одбије обавезе утврђене уставом и законом. До
27. године, појединци могу бити осуђени сваки пут када одбију обавезну војну
службу, што може довести до вишеструких осуда током живота.
Устав и закон забрањују оснивање политичких
партија на основу вере, а закон забрањује укључивање верских група у политику.
Закон се не бави активностима страних мисионара
и страних верских организација. Административни закон, међутим, забрањује
регистрованим верским организацијама да примају помоћ од страних субјеката за
забрањене активности.
Закон налаже да верске групе региструју сву
страну помоћ у Министарству правде и да дају привремене и коначне извештаје о
коришћењу средстава. Административни закон предвиђа детаљан распоред казни
до 10.000 маната (2.900 долара) за нерегистроване и регистроване верске групе
за прихватање неовлашћених средстава из страних извора.
2021 Report on International Religious Freedom: Turkmenistan, https://www.state.gov/reports/2021-report-on-international-religious-freedom/turkmenistan/
0 $type={blogger}:
Постави коментар