Америчке баптистичке цркве у САД

Најстарије баптистичко тело у Сједињеним Државама, амерички баптисти су се формирали као раштркане баптистичке цркве и удружења широм земље која су се удружила почетком 19. века. Баптисти у Сједињеним Државама углавном гледају на Роџера Вилијамса (око 1603–1684) и оснивање независне скупштине у Провиденсу, Роуд Ајленд, као свој почетак. Вилијамс је био свештенослужитељ међу пуританцима Масачусетса (зачетник конгрегационализма). Његов колега Џон Кларк (1609–1676) основао је другу цркву на Род Ајленду 1648. Ове скупштине су се залагале за баптистичке идеале крштења одраслих, аутономије скупштине и одвајања цркве од државе.

Баптисти, прогањани у Енглеској, побегли су у америчке колоније, где су наставили да буду прогањани све док им Акт о толеранцији усвојен у Енглеској 1689. није донео извесно олакшање. Међутим, није изненађујуће што је њихов други центар настанка био у Пенсилванија, колонија основана да пружи уточиште једнако прогањаним и презреним Пријатељима (квекерима). Баптистичка црква Пенепак отворена је у Филаделфији 1688. године, а у Филаделфији је прво баптистичко удружење цркава формирано 1707. Филаделфијско удружење је било лабаво друштво независних баптистичких конгрегација чија су овлашћења била строго саветодавна. Имао је улогу у дисциплиновању свештеника (који су примили рукоположење у локалној скупштини) и могао је да постави стандарде за заједништво. Међу његовим важним акцијама било је усвајање Лондонског исповедања вере, које је укључивало калвинистичку теолошку перспективу, и изјаву о њеној употреби као стандарду за чланство у удружењу.

Током 18. века, баптисти су се појавили широм колонија, а основана су и бројна удружења попут оног из Филаделфије. Такође су се појавиле три главне групе баптиста. Поред калвиниста (који су прихватили нагласак на Божијој изабраности и предодређености верника), постојала су удружења општих баптиста (који су истицали улогу слободне воље у Божјем плану спасења) и засебних баптиста, који су истицали неопходност искуства личног спасења познато као поновно рођење. Генерални баптисти су постигли свој највећи успех у јужним колонијама, а већина се на крају удружила у Националну асоцијацију баптиста слободне воље.

Прво национално удружење баптиста у Америци било је директан резултат почетака светске мисије почетком 19. века. Да би олакшали своју подршку мисионарском подухвату, неки баптисти су 1814. године основали Генералну мисионарску конвенцију баптистичке деноминације у Америци. Конвенција се састајала на три године и свака скупштина је могла изабрати да се придружи. Организација конвенције довела је до велике контроверзе око улоге организација које су, изгледа, преузеле одговорност за службу ван скупштине. Они који су одбацили идеју о таквим пан-конгрегацијским структурама повукли су се и формирали оно што је постало познато као примитивни баптисти. Они који су прихватили идеју о таквим организацијама, све док су биле добровољне и нису нарушавале аутономију конгрегације, наставили су оснивати додатне конвенције како би олакшали образовање, кућне мисије и објављивање литературе. Ова додатна друштва су имала тенденцију да одржавају састанке у исто време када и састанак Трогодишње конвенције мисија.

Следеће питање које је раздвојило америчке баптисте било је ропство. Ово питање је одразило растућу напетост у Америци која је на крају довела до грађанског рата, али је била убрзана унутар конвенције због њеног одбијања да акредитује било ког мисионара који је такође имао робове. Године 1845. ово питање је поделило конвенцију, тако да су баптисти у државама које држе робове формирале Јужну баптистичку конвенцију. Ово раздвајање се догодило баш када су баптисти били усред усаглашених напора да преобрате Афроамериканце на југу, и робове и слободне. У годинама након грађанског рата, у недостатку националне организације, многи афроамерички баптисти су изабрали да се придруже Трогодишњој конвенцији, а не јужним баптистима. Већина афроамеричких баптиста остала је у вези са Трогодишњом конвенцијом за једну генерацију, али су се крајем века многи раздвојили око питања самоопредељења како би формирали Националну баптистичку конвенцију у САД. Међутим, многи су остали у вези са Трогодишњом конвенцијом и данас настављају да чине значајан део чланства америчких баптиста.

Током 19. века, баптисти повезани са Трогодишњом конвенцијом били су задовољни тиме што су и даље подржавали различите националне организације, али су коначно кренули ка централизованијој организацији која би координирала рад различитих националних и међународних министарстава. 1907. делегати су се преселили да формирају Северну баптистичку конвенцију и да разна друштва постану њене придружене агенције. Појавио се нови ниво кохезивности.

Северна баптистичка конвенција била је једна од главних арена за борбу између фундаменталиста (који су захтевали стриктно придржавање традиционалних баптистичких доктринарних перспектива) и модерниста (који су тражили ревизију хришћанских веровања у светлу модерног друштвеног и интелектуалног развоја). Иако се чинило да фундаменталисти имају незнатну већину 1920-их, до 1930-их модернисти су чврсто преузимали контролу, а многи од најконзервативнијих чланова и свештенослужитеља отишли су да оснују неколико нових баптистичких деноминација, као што је Конзервативно баптистичко удружење.

Фундаменталисти су покушали да натерају северне баптисте да усвоје Њу Хемпширску исповест вере (рана изјава баптистичке перспективе објављена 1730. године). Међутим, 1922. године конвенција је усвојила алтернативни став, потврђујући да је „Нови завет сасвим довољна основа наше вере и праксе и да нам није потребна друга изјава“. У наредним годинама, конвенција није одлучила да усвоји посебну изјаву о вероисповести, а приметна је велика разлика у доктринарним перспективама.

После Другог светског рата, северни баптисти су два пута променили имена. 1950. конвенција је постала Америчка баптистичка конвенција, а 1972. године добила је садашњи назив. Године 2006., америчке баптистичке цркве у САД су пријавиле 1.371.278 чланова у 5.659 скупштина. Подржава низ колеџа и осам постдипломских семинара за обуку министара. Члан је Светске баптистичке алијансе и Светског савета цркава.

Као организација, она води порекло од раста протестантског хришћанског мисионарског импулса у Америци. Од почетне подршке Адонираму Џадсону (1788–1850) у Индији, Трогодишња конвенција је проширила рад на Бурму (Мјанмар). До раскида са јужним баптистима 1845. године, конвенција је подржала 111 мисионара у Европи, западној Африци, Азији и америчком западу. Наставила је са оснивањем мисија у земљама широм света, од којих је већина у последњој половини 20. века претворена у аутономне националне цркве и од којих су многе профилисане на другим местима у овој енциклопедији. Амерички баптисти настављају да подржавају многе мисионаре који раде са партнерским црквама широм света.

Такође погледајте: Баптистички светски савез; Конгрегационализам; Пријатељи/Квекери; Национално удружење баптиста слободне воље; Светски савет цркава.

ИЗВОР: Religions of the world, A comprehensive encyclopedia of beliefs and practices, J. Gordon Melton, Martin Baumann, Editors, Santa Barbara, 2010, 90-93