Крштење

Ритуално купање или прање. Крштење је најпознатије као ритуал којим људи постају чланови хришћанске цркве.

Многе верске групе су практиковале крштење. На пример, крштење је централни ритуал Мандејаца, који живе у јужном Ираку и југоисточном Ирану. Толико је важно да их други који живе око њих називају „крститељима“. Мандејци крштавају у „живој води“, коју називају „Јордан“. Свештеник их потпуно три пута потапа у ову воду. После су помазани уљем. У идеалном случају, Мандејци се крсте сваке недеље. Они тврде да практикују религију коју подучава Јован Крститељ.

Чини се да је крштење било посебно важно за религије Блиског истока у време Исуса. Чини се да су људи о којима сазнајемо у свицима са Мртвог мора погружавали сваки дан. Јевреји се такође погружавају у воду. Према традицији, преобраћеници у јудаизам се купају у ритуалном купању познатом као микве. Ову купку су традиционално користиле и жене након менструације.

Данас је крштење најпознатије као ритуал којим се људи придружују хришћанској цркви. За католичке, православне и неке протестантске хришћане, овај ритуал је света тајна. То јест, то је посебан начин или средство за примање Божије милости. За модерне научнике хришћанско крштење је обред прелаза. То је ритуал за прелазак из једне фазе живота у другу. У крштењу људи прелазе од тога да буду изван хришћанске цркве у њено чланство.

За разлику од Мандејаца, хришћани крсте човека само једном. Једном крштен, човек је увек крштен. То важи чак и за човека који се одрекне хришћанства, а затим жели поново да буде хришћанин. Али хришћани се не слажу око тога када да се крсте, како да се крсте и како то функционише. Ова неслагања су део разлога зашто постоји толико различитих хришћанских цркава и деноминација.

Најранији хришћани су крштавали људе док су прелазили у хришћанство. Већина ових људи били су одрасли. У давна времена, неки људи су чекали да буду крштени на самртној постељи. Другим речима, практиковали су крштење као обред преласка који је повезан са смрћу. Мислили су да ће, ако се крсте пре смрти, ући у онострани свет са опроштеним свим гресима. Једна особа крштена на самрти био је римски цар Константин (око 280–337), познат по томе што је укинуо све законе против хришћанства.

Хришћани и данас настављају да крштавају одрасле обраћенике. Али углавном хришћанско крштење је или после рођења или пубертетски ритуал. Католици, православци и неки протестанти углавном практикују крштење као ритуал рођења. Односно, крштавају одојчад. Други протестанти, као што су баптисти, углавном практикују крштење као пубертетски ритуал. Односно, они крштавају људе тек када достигну године духовне зрелости. У том узрасту, мисли се, људи могу сами да бирају да ли желе или не желе да буду хришћани.

Неки хришћани крштавају шкропљењем водом. То је начин на који они који крштавају одојчад више воле да крштавају. Други инсистирају да крштење захтева потпуно урањање. Свађали су се око таквих детаља као што су број пута кокико особа мора да буде уроњена и да ли особа мора прво да уђе у воду. Хришћани се такође не слажу око тога како функционише крштење. Хришћани који крштавају новорођенчад углавном инсистирају на томе да је у крштењу Бог активан: Његов Свети Дух улази у срце крштене особе. Други хришћани инсистирају на томе да крштење једноставно јавно признаје промену која се већ догодила у нечијем срцу.

У сваком случају, хришћани углавном виде крштење као поновно рођење. Они који су крштени умиру за стари живот и устају у нови. Ова симболика је у ствари уобичајена у обредима прелаза. Нови завет повезује умирање и васкрсење крштења са смрћу и васкрсењем Исусовим.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 45-46