Независно хришћанство

Хришћанске цркве које не припадају широј хришћанској институционалној организацији. Та дефиниција би се чинила саморазумљивом, али заправо значи различите ствари, у зависности од тога које шире институционалне организације преовлађују на датом месту.

У годинама непосредно после Исуса, изгледа да је било много заједница које су себе називале хришћанима. Неки су се удружили да би формирали већа удружења; други, очигледно, нису. Временом се оно што сада познајемо као нормативно хришћанство развило из традиције која је себе видела као лозу Исусових апостола. Када је током 300-их хришћанство постало прво легално, а затим обавезно у Римском царству, успостављена је „апостолско-православна“ традиција. Цркве су биле организоване по територијама којима су управљали епископи. У западној половини Римског царства папство је преузело улогу надзора над свим епископима.

Неке хришћанске цркве, као што су Коптска и Несторијанска, биле су независне од ових структура, али би било погрешно сматрати их независним хришћанством. Имали су своје институционалне структуре. Наставили су да се јављају и хришћански покрети који су се супротстављали неким елементима римокатолицизма или православног хришћанства. Они су, међутим, осуђени као јерес и нису опстали.

Независно хришћанство није постало одрживо све до протестантске реформације. Међутим, израз значи нешто другачије у различитим географским окружењима, као што су Европа, Сједињене Државе и Африка.

У Европи су протестанти у традицији Мартина Лутера (1483–1546) и Жана Калвина (1509–64) формирали цркве које су добиле подршку државе. На пример, њихови свештенослужитељи су прошли обуку на државним универзитетима и исплаћиване су им плате из пореских прихода. Друге цркве су одбиле да се удруже са државом. У раним данима реформације, водеће цркве које то нису учиниле биле су анабаптистичке цркве, као што су менонити у Холандији. Временом су се развиле и друге цркве независне од државе. У Немачкој, на пример, то је укључивало Методистичку цркву (увезену из Енглеске) и у неким областима Независну лутеранску цркву, која се није слагала са Лутеранском црквом коју подржава држава. Ове цркве представљају независно хришћанство по томе што се издржавају од добровољних прилога, а не од владе.

У Сједињеним Државама, све цркве су у том смислу независне цркве. Чак и цркве као што су Римокатоличка црква, Лутеранска црква, Епископална црква и Презвитеријанска црква, које су традиционално цркве које подржава држава у Европи, издржавају се добровољним прилозима у Сједињеним Државама. У овој клими, независно хришћанство се односи на цркве које одбијају да се удруже са било којом деноминацијом. Независне библијске цркве, које је основала особа која се осећа позваном да проповеда, добри су примери који се могу наћи широм земље. Понекад ове цркве ступају у лабаве везе са другим црквама, све док удружење не захтева успостављање шире административне структуре. Пример таквих цркава је неденоминационо заједништво Хришћанских цркава и Цркава Христових. Ове цркве су одбиле да остану у заједништву са Хришћанском црквом (Христови ученици) када су ученици успоставили деноминацију 1968. Пентикостализам, моћни религиозни покрет 20. века, такође је произвео многе независне цркве у овом смислу. У Африци независно хришћанство значи нешто друго.

У Африци, независно хришћанство се односи на две врсте цркве. Једна је црква коју су основали мисионари из Северне Америке или Европе, али су се потом одвојили од матичне цркве. Цркве су то често чиниле јер матичне цркве нису веровале Африканцима да могу да контролишу своје институције. Други тип независног хришћанства укључује цркве које су основали афрички пророци или чак месије. Као резултат онога што виде као откровење од Бога, они почињу да проповедају, лече, изгоне зле духове и привлаче следбенике. Неке од ових независних афричких цркава постале су велике институције. Неки су се такође придружили Светском савету цркава.

Хришћани су одувек гајили идеју јединства, по речима Павла у Библији: „један Господ, једна вера, једно крштење“ (Ефесцима 4,5). Тај идеал их, међутим, није спречио да развију много различитих врста хришћанства. Независно хришћанство је важно средство помоћу којег облици хришћанства који нису дозвољени доминантним институционалним структурама могу да се развијају и цветају.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 88-90