Постоје значајне контроверзе и мало консензуса о питањима када, где и како су људска бића први пут стигла и населила Америку. Већи део 20. века (око 1920-80-их) ставови Алеша Хрдличке (1869–1943) из Националног музеја Сједињених Држава доминирали су дисциплином физичке антропологије у Америци. Хрдличка и његови следбеници су тврдили да су сви аутохтони народи Америке настали у северној Азији од монголоидног порекла.
Његова теорија се слагала са такозваном хипотезом Кловис-Фирста, консензусом северноамеричких археолога и физичких антрополога пре 1990-их да су преци свих народа који су насељавали Америку пре европског сусрета 1492. године мигрирали преко копненог моста у Берингов мореуз (звани Берингија) и јужно кроз коридор без леда близу краја најновије (или Висконсин) глацијације, око 10.000 п.н.е. Ови рани Палео-Индијанци су се затим раширили по Америци. Њихови непосредни потомци, култура Кловиса, користили су карактеристичну технику литског уситњавања (прво откривену у близини Кловиса, Нови Мексико, 1930-их), која је потом постала распрострањена широм Северне Америке. У овој хипотези Кловис-Фирста, Кловисову културу пратила је Фолсомска култура и касније касне палео-индијске културе.
Бројна налазишта пре Кловиса ископана из 1990-их убедљиво демонстрирају људско становање у Америци много пре хоризонта Кловиса. Нове поддисциплине (укључујући палеоботанику, палеопаразитологију, палеоклиматологију, палеоекологију и анализу митохондријалне ДНК [мтДНА]) и нове технологије за датирање (нарочито рафинираније процедуре радиокарбонског датирања и оптички стимулисану луминисценцију [ОСЛ]) помериле су настањивање у Америци у прошлост на најмање 16.000 БП (пре присуства). Упоредо са мучном историјом палеоантропологије у Африци и Азији, међутим, кредибилне школе мишљења у вези са становништвом Америке су различите, вишеструке, контрадикторне и предмет жестоке дебате.
У Северној Америци, упркос овим неслагањима, један консензус који се појавио почетком 2000-их био је да су југ САД и регион средњег Атлантика јужно од глацијације Висконсина били главна места људског становања у ери пре Кловиса. Бројна места која су претходила култури Кловис пажљиво су ископана од 1980-их. Ово укључује Медоукрофт Рокшелтер у југозападној Пенсилванији, пројекат којим је управљао Џејмс М. Адовасио са Археолошког института Мерсихерст, који је дао чврсте датуме од 16.000 БП; Кактус Хил, Вирџинија, предвођен (у одвојеним пројектима) од стране Џозефа Мекавоја из компаније Нотавеј Ривер Сурвеј и Мајкла Џонсона из Археолошког друштва Вирџиније, који су људске артефакте такође датирани на око 16.000 БП; Салтвил, Вирџинија, датиран на 14.000 БП; и локалитет Топер у Јужној Каролини, датиран на најмање 16.000 БП.
Још један важан пројекат из 1990-их је ископавање локације Голт у централном Тексасу, под надзором Мајка Колинса под покровитељством Тексашке археолошке истраживачке лабораторије, која је откопала више од пола милиона Кловисових артефаката и бацила ново светло на ову мистериозну културу.
У Јужној Америци налазишта која су претходила Кловису укључују пројекат Монте Верде у Чилеу, који је предузео амерички археолог Т. Д. Дилехај 1980-их и 1990-их; пројекат Таима Таима у Венецуели, који су из 1970-их водили канадски археолози Алан Брајан и Рут Грун; и пројекат Педра Фурада у североисточном Бразилу, којим је управљала бразилски антрополог Нијед Гидон из Fundação Museu do Homem Americano (ФУМДХАМ) од 1980-их.
Дилехајеви налази на Монте Вердеу показују да су људи настањивали најјужније делове Јужне Америке пре најмање 12.500 година и сугеришу да су постојали чак 33.000 БП. Налази Гидонове и њених колега из Педра Фурада изгледа да померају датум људског становања у Америци још више. Радиокарбонско датирање узорака огњишта и других артефаката (користећи акцелераторску масену спектрометрију [АМС] и процедуру која се зове кисело-базна влажна оксидација праћена степенастим сагоревањем [АБОКС-СЦ], развијена 1999.) дала је датуме у распону од 35.000 до 55.000 п.н.е. за локацију Педра Фурада. Неки наводни антропогени узорци су дали старости већу од 56.000 БП, што је крајња граница радиокарбонског датирања. Гудон и њене колеге стога претпостављају да су људи насељавали Педра Фураду и суседна места пре неких 60.000 година, а можда и раније. Мало научника прихвата ове веома ране датуме.
Други докази упућују на миграције јужноазијских, афричких и вероватно европских људи у Америку у ери пре Кловиса. Међу најконтроверзнијим налазима је такозвани Кеневик Мен, извучен из реке Колумбије у држави Вашингтон и датиран у периоду од око 9.300 БП, коме су неки приписивали анатомске карактеристике „сличне белцима“ или Индијанци који нису индијанци, анатомски говорећи, што је изазвало огромну дебату и много спорова. Мање споран је скелет назван „Лузиа“ у Бразилу, који датира око 10.000 година п.н.е. и сматра се да испољава или афричке или јужноазијске морфолошке карактеристике. Друге угледне студије пружају доказе о блиским анатомским афинитетима између савремених и претколумбовских Американаца на полуострву Доња Калифорнија и јужноазијском/јужном Пацифику. Анализа МтДНК такође изазива сложене приказе генетског наслеђа различитих предколумбијских домородачких народа у Америци, сугеришући не само северноазијске већ и јужноазијске, афричке и европске генетске везе.
Друге аномалије које нису објашњене хипотезом Кловис-Фирста су већа антика и релативно обиље претколумбијских остатака и артефаката у зонама које су најудаљеније од копненог моста Берингије и новије порекло и релативни недостатак таквих остатака у зонама које су му најближе. Лингвистичке анализе, такође, сугеришу да су људи стигли у Америку у неколико различитих миграција, не све из северне Азије, од којих најранија датира најмање 15.000 п.н.е. Једна веродостојна теорија, да су људи стизали у таласима миграција током много миленијума, почевши од миграција пловних објеката из Азије до пацифичких обала Северне и Јужне Америке негде између 30.000 и 20.000 БП, не може се потврдити осим кроз подводна археолошка ископавања која не постоје у овом пољу) или случајно откриће, будући да је тадашње приморје потопљено у порасту мора почетком холоцена (10.000 БП).
Најзначајније препреке даљем напретку у овој области укључују академске сукобе међу заговорницима различитих школа мишљења, као и језичке и културне баријере између научника Северне и Јужне Америке. Неки такође сматрају да је Закон о заштити гробова америчких Индијанаца и репатријацији (НАГПРА) из 1990. године значајна препрека научним истраживањима у Северној Америци, јер захтева да се сви преколумбијски људски остаци и артефакти врате у најближе културно повезано племе америчких Индијанаца које признаје владу САД, чиме је онемогућено научно тестирање, као што се догодило у случају Кеневик Мена. Други указују на дугу историју рутинског малтретирања откопаних људских остатака од стране физичких антрополога и археолога и на духовно благостање савремених индијанских заједница као неопходну НАГПРА.
Међу најугледнијим научним часописима на енглеском језику у овој области која се брзо шири и спорна је су American Antiquity, Nature, Science, Athena Review, и North American Archaeologist.
ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 148-150
0 $type={blogger}:
Постави коментар