Плодни полумесец

Плодни полумесец описује подручје земље које су отприлике окупирали модерни Египат, Израел, Либан, Сирија и Ирак. Северно од Арапске пустиње и западно од планине Загрос, ово подручје наводњава неколико река, међу којима су Тигар и Еуфрат у Ираку и Сирији, и Нил у Египту. Два главна речна слива су повезана Левантом, делом плодног земљишта дуж источне обале Средоземног мора, да би формирали облик зеленог полумесеца. Некада међу најплоднијим пољопривредним земљиштима на Земљи, полумесец и данас остаје видљив из свемира.

Нормално, плима и осека биљне и животињске популације подстицала је људе да се крећу около, пратећи их. Нил је, међутим, доживљавао прилично предвидљиве годишње поплаве, а Тигар и Еуфрат су се редовно изливали и наводњавали околно земљиште, које се сада зове Месопотамија.

Уз помоћ првих припитомљених животиња, људи су открили да се могу населити у фиксним заједницама, једући пожњевене производе једногодишњих поплава док чекају да род следеће године порасте. Помагали су овај процес уз ровове за наводњавање, подстичући производњу пшенице и јечма, које су допуњавали смоквама и урмама. Краве су, у међувремену, захтевале све већу количину домаће траве, како би обезбедиле довољно меса и млека за брзо растућу људску популацију.

ПРВИ ГРАДОВИ

Око 7000 до 5000 п.н.е. насељена људска популација је нарасла довољно да издржава прва стална насеља. У старом Египту Нил је био поштован као део исконског мора, које је уступило место исконском брду, на коме је човечанство изградило неке од првих градова, као што је Мемфис (око 3500. п.н.е.). Митови о месопотамском пореклу отишли су корак даље, третирајући Ериду (насељен око 5400. п.н.е.) као први град на свету. У ствари, најстарији стално насељени градови уопште нису дуж великих речних долина, већ на Леванту, где се Дамаск у Сирији и Јерихон у Израелу могу похвалити историјом од чак 9.000 година.

У почетку мали, ови градови су расли и по броју становника све док Плодни полумесец није био прошаран стотинама или чак хиљадама градова, између којих је било неколико милиона људи. Разноврсна лепеза усева и других пољопривредних добара промовисала је комуникацију и трговину између ових градова, а тиме и првих економија, али притисци становништва, како унутар градова тако и међу суседним номадима, довели су до повећане потражње за територијом и безбедношћу, а тиме и до најранијих облика организованог ратовања. Оба тренда су се препуштала све сложенијим хијерархијама и политичким организацијама међу различитим градовима-државама, тако да су до трећег миленијума п.н.е. градови су почели да се удружују под заједничким вођством, стварајући прва царства.

ЕГИПАТ

Иако је Египат вероватно касно настао као цивилизација градитеља градова, он је био међу првима који су се појавили као јединствена држава. Још као први документовани фараон, Нармер, Египат се појавио као федерална империјална држава, са неколико заједница које су радиле заједно на заједничким секуларним и духовним циљевима. Најзначајније достигнуће најранијих Египћана биле су велике пирамиде у Гизи, изграђене око 2500. п.н.е. под фараонима Четврте династије. Десет векова и 14 династија касније, Египат се проширио на Левант, користећи кочије и стрелце да би стигао до града Мари, на западном Еуфрату.

Кроз своју историју до око 1000. п.н.е. Египат је остао изузетно уједињен. Упркос повременим страним инвазијама, Египат је задржао културно јединство које је ретко било фрагментовано на више од два краљевства, а она су се обично заснивала на два највећа града, Мемфису и Теби. Током кратких периода општијих грађанских сукоба, појавили су се мањи градови-државе, укључујући Саис и Танис, али су они често били поново укључени у веће краљевство када је политичка контрола поново успостављена.

Међутим, повремено би се чак и главни град уједињеног Египта мењао, на пример када су фараон Ехнатон и његова жена Нефертити успоставили нову базу моћи у Хелиополису, што је одражавало промену египатске религије од поштовања Нила до обожавања Сунца.

МЕСОПОТАМИЈА И ЛЕВАНТ

За разлику од Египта, Месопотамија и Левант су доживели значајну фрагментацију и промене. Подложни сталним инвазијама и борби за равнотежу снага, ови градови-државе су били више милитаризовани и више од једног миленијума много мање вешти од својих египатских колега у изградњи сигурних, стабилних империја. Временом су, међутим, овладали уметношћу, и Асирци су накратко ујединили цео Плодни полумесец под јединствену суверену целину, средином седмог века п.н.е.

У почетку, Месопотамија је била разбијена на мале градове-државе, при чему су сваки град и околна земља полагали право на све прерогативе суверене државе. Колективно названи Сумер, градови-државе у близини делте Тигра и Еуфрата развили су препознатљиву културу, са литературом као што је Еп о Гилгамешу. Иако је Гилгамешов град Урук јасно утицао на друге, ни он ни било који други град-држава Сумера нису успоставили јасну војну или политичку доминацију над осталима.

Прва велика војна сила у Месопотамији уопште није била пореклом из региона, већ освајач: Гутијани, који су припитомили коња и извршили инвазију преко планине Загрос. Иако су је одбили Сумерани, милиција у појединим градовима — као што је гарнизон од 24 човека у Лагашу — није могла да савлада следећу инвазију, из северне Арабије. Саргон од Акада је ујединио јужну Месопотамију око 2350 п.н.е. не само силом са својом војском од 6.000 људи већ и усвајањем локалне културе. Ово царство је трајало само до 2100. п.н.е., међутим, пре него што је урођеничку власт Сумера обновила трећа династија Ура. Први вођа овог новог царства, Ур-Наму, организовао је суседне градове-државе у административне округе и наметнуо један од првих светских закона у целој федерацији. Његов син, Шулги, освојио је неколико суседних градова-држава и био је поштован као бог, иако је његово царство убрзо постало патуљак.

Проблем са Сумер-Акадом био је у томе што локалне залихе хране нису биле у стању да се изборе са растућом популацијом - још мање у периодима суше и када је култ личности изневерио Шулгијеве наследнике. Сва три фактора су се појавила када су Аморејци, друго северноарапско племе, дошли у плодну долину реке Еуфрат око 2000. п.н.е. и успоставили се у Вавилону, блокирајући главни трговачки пут. Полако су апсорбовали скоро сву територију и културу својих бројнијих поданика, али неки Сумер-Акађани су се можда у потпуности преселили у другу збирку градова-држава на северном Тигрису, у старом краљевству Асирије.

АСИРИЈА И ВАВИЛОНИЈА

Иако су прошле кроз многе еволуције, ове миграције су на крају поставиле позорницу за главно месопотамско ривалство у наредних 1.500 година, између Асирије и Вавилоније – оба су били центри трговине, културе и учења, који су временом постајали све више милитаристички и антагонистички. У почетку је рани Вавилон био импресивнији, са лидерима као што је Хамураби који су писали своје законе и имали напредније институције политике, културе и религије. Асирија се, у међувремену, обогатила као трговачко царство, али је пала под инвазију Митанија, мистериозног народа који је можда увео обраду гвожђа у регион. Када се Асирија поново појавила око 1350. године п.н.е., она више није била трговачко царство, већ држава којом је управљао стални позив на рат. Током неких 700 година Асирија се стално ширила, доминирајући својим суседима и уједињујући велике области Плодног полумесеца, све док до 671. п.н.е. цео регион није био подвргнут власти једног вође, Асархадона, који је управљао из града Ниниве на средњем Тигрису.

Дубоко религиозни и изразито прагматични, многи асирски лидери комбиновали су поштовање према својим суседима са прорачунатом немилосрдношћу. Иако су дозволили многим покореним народима да задрже своје политичке институције, асирски барељефи сугеришу да су њихове вође фаворизовали политику пустошења великих размера и депортације непослушног становништва, а касније су династије изградиле центре културе код куће од плена ривалских суседа. Упркос томе што је патила од једне или две велике експедиције, асирска хегемонија је релативно добро функционисала за Феникију, скуп полу-федеративних поморских трговачких држава у северном Леванту које су узимале данак са острва у Медитерану. Израелске земље су, међутим, биле мање попустљиве и захтевале су разумну мешавину депортација, пљачки и дипломатије. Вавилон се показао непослушнијим почетком седмог века п. н. е., побунио се три пута у 15 година, пре него што га је велики краљ Сенахириб потпуно уништио 689. п.н.е. Иако је Асархадон наредио да се град поново изгради и поново насели, Асирија никада није у потпуности контролисала свог суседа на југу, а касни Вавилон је коначно преузео предност крајем седмог века п.н.е., успостављајући мање месопотамско царство које је трајало око 70 година, пре него што је Плодни полумесец поново уједињен под влашћу Кира II Персијског.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 146-148