Научна употреба и разумевање речи апокалиптицизам су се много разликовали у историји истраживања о овој теми. Различите речи повезане са апокалиптицизмом имају своје суптилне конотације. Специфичан термин, апокалиптичност, и многи облици који су повезани са њим, изведени су из прве грчке речи у књизи Откривења, апокалипсис (откровење). Именица апокалипса се односи на сам текст откровења. Конкретан поглед на свет који се налази унутар апокалипсе и претпоставке које он има о стварима које се тичу „крајњих времена“ називају се „апокалиптичком есхатологијом“. Именица апокалиптичност се широко односи на историјски и друштвени контекст тог погледа на свет. Када научници користе реч апокалиптични, обично претпостављају разлику између древног погледа на свет и корпуса литературе који је повезан са њим.
Апокалиптицизам се односи на поглед на свет који је створио разноврсну литературу која углавном датира од времена вавилонског изгнанства до римских прогона. Карактеристични елементи ове литературе су откривање небеских тајни привилегованом посреднику и периодизација историје. У овим текстовима есхатолошка перспектива текста појачава очекивање да ће ера аутора врло брзо доћи до свог краја. Ова апокалиптичка есхатологија сугерише да је историјско окружење ових списа криза и екстремна патња.
Научници који раде у области древног јеврејског и хришћанског апокалиптицизма су свесни да је јеврејска апокалиптичка књижевност опстала захваљујући древним хришћанском присвајању и интересовању за њу. То је зато што су каснији облици рабинског јудаизма после уништења Другог храма генерално неповољно гледали на јеврејски апокалиптицизам и литературу која је са њим повезана. Недостатак развијеног јеврејског интерпретативног оквира за ове текстове чини део научног проблема у одређивању тачног порекла и утицаја овог феномена. Многа историјска питања о друштвеном контексту и употреби ових јеврејских апокалиптичких списа у древним јеврејским заједницама остају нејасна и углавном теоријска. Оно што је извесно јесте да су хришћанске заједнице биле одговорне за очување и преношење ових списа, које су присвојиле поглед на свет и књижевне форме јеврејског апокалиптицизма.
Научници су дуго покушавали да идентификују порекло јеврејског апокалиптицизма са мало консензуса. Многи су претпостављали да је јеврејска апокалиптичка есхатологија настала из ранијих библијских облика пророчке есхатологије. Други научници су предложили утицај блискоисточне Месопотамије на јеврејски апокалиптицизам. Иако не постоји јасна путања од месопотамских традиција до јеврејске апокалипсе, и додуше, месопотамске апокалипсе не постоје, постоје неке упадљиве сличности између њих. Неке заједничке карактеристике укључују нагласак на тумачењу мистериозних знакова и на предодређењу. Мотиви оностраних путовања и снова такође су истакнути и у месопотамској традицији и у јеврејском апокалиптицизму.
Други научници су приметили персијски утицај на јеврејски апокалиптицизам. У оба је присутна борба између светлости и таме (добра и зла) и периодизација историје. Идентификовање односа између јеврејског апокалиптицизма и других традиција било је сложено јер су неки од ових елемената (нпр. путовања у други свет и визије откривења) постали заједнички и за грчко-римски свет. Док је рана јеврејска апокалиптика била укорењена у библијском пророчанству, каснији облици апокалиптичности из грчког периода имају више заједничког са мудросном књижевношћу.
Књижевни жанр
Научници често праве разлику између општег феномена апокалиптицизма и књижевног жанра „апокалипсе“. Група научника предвођена Џ. Џ. Колинсом је 1979. године формулисала следећу често цитирану дефиницију књижевног жанра апокалипсе: „'Апокалипса' је жанр књижевности откривења са наративним оквиром, у којем откровење посредује онострано биће људском реципијенту, откривајући трансцендентну стварност која је и временска, утолико што предвиђа есхатолошко спасење, и просторна, утолико што укључује други, натприродни свет." Текстове који се везују за апокалиптичност карактерише схватање да спасење од непријатељског света зависи од откривања божанских тајни.
Једини пример апокалипсе из хебрејске Библије је књига Данила. Други добро познати примери апокалипсе укључују списе Еноха и Јубилеје и традиције повезане с њима, 4. Јездрина, 2. Варухова, 3. Варухова, и Апокалипса Аврамова. Неки текстови из Кумрана и Свитака са Мртвог мора представљају поглед на свет који је исправно описан као апокалиптични, али се не квалификује као пример књижевног жанра (нпр. „Упутство о два духа“ из текста Правила заједнице и Ратног свитка).
Последња књига у Новом завету, позната као Јованова апокалипса, пример је хришћанске апокалипсе. Каноничност ове књиге у почетку није прихваћена на Истоку. Књига је запис визија Јована док је био прогнан на острво Патмос и поседује пророчки ауторитет међу хришћанским заједницама кроз историју. Веома симболичан језик, претпоставка катаклизмичке битке и откривање небеских тајни привилегованом посреднику чине овај текст класичним примером жанра. Други примери хришћанске апокалипсе ван Библије укључују Вазнесење Исаије и Павлову апокалипсу.
ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 18-19
0 $type={blogger}:
Постави коментар