Августин Хипонски

Августин Хипонски (354–430 н.е.), епископ и теолог

Рођен 354. н.е. од оца пагана и мајке хришћанке, (свете) Монике, у Тагастеу у северној Африци, Августин је стекао класично образовање из реторике на путу ка правној каријери. Током студија у Картагини, у својој 19. години, прочитао је Цицероновог Хортензијуса и одмах се окренуо потрази за мудрошћу и истином ради њих самих.

У овом раном периоду у Картагини, такође се укључио у идеје Манија и манихеја, који су поучавали да су добро и зло првенствено онтолошке реалности, одговорне за неједнак космос пун напетости у коме живимо. Међутим, неспособност њихових вођа да реше Августинове проблеме на крају је навела младог учитеља да се удаљи од групе. Остављајући непослушне ученике у Картагини 383. године, Августин је покушао да предаје у Риму да би следеће године напустио престоницу у корист суда у Милану.

Овај корак га је довео у контакт са миланским епископом Амвросијем, чије је проповедање било инструментално — заједно са списима философа неоплатонизма — у убеђивању Августина у истинитост хришћанства. Међутим, није могао да се посвети моралним обавезама крштења због своје неспособности да живи уздржаним животом. Његова борба за чедност дирљиво је испричана у његовом аутобиографском делу Исповести. Чувши за херојску врлину неких савременика који су напустили све да би постали монаси, Августин је осетио исти високи позив на потпуно предавање Богу, али га је спутала везаност за тело. Међутим, у тренутку снажне милости који је произашао из читања Римљанима 13:12–14, могао је да одбаци свој грешни живот и да одабере трајни живот чедности као Божји слуга.

Ова одлука га је навела да прво прими крштење из Амвросијевих руку (Ускрс 387. н.е.), а затим да се врати у северну Африку да оснује манастир у свом родном граду Тагасте. Године 391. рукоположен је за свештеника града Хипо, а затим је посвећен за епископа 395. У својих 35 година као епископ Августин је написао бројне проповеди, писма и расправе које показују његово продорно разумевање доктрина католичке вере, његову јасну артикулацију тешких проблема, његову добротворну одбрану истине пред противницима и јеретицима, и његов светитељски живот.

Августинову теологију су у великој мери обликовале три јереси против којих се борио током свог епископата: манихејство, донатизам и пелагијанизам. Као бивши манихеј, он је намеравао да оспори њихов дуалистички појам бога: тврдио је да постоји само један Бог, који је добар и који је створио добар свет. Зло није биће супротстављено Богу, већ лишеност добра, и стога не постоји само по себи. Физичко зло је физичка несавршеност чији се узроци налазе у материјалном свету. Морално зло је резултат погрешне употребе слободне воље. У борби против донатизма, Августин се суочио са укорењеном црквеном поделом која је сматрала да свештеници цркве морају и сами да буду свети да би ваљано обављали сакраменте кроз које се светост преносила на сабрање.

Побијајући донатисте, Августин је поставио темеље сакраменталној теологији за векове који долазе. Он је инсистирао да цркву на земљи чине свеци и грешници који се боре усред искушења да живе савршенијим животом. Светост цркве не долази од светости њених чланова, већ од Христа који је глава цркве. Христос своју светост преноси на Цркву кроз тајне, које врше епископи и свештеници као Христови служитељи. У сакраментима је Христос главни делатељ, а служитељи су његове руке и ноге на земљи, доносећи благодати главе члановима.

Августинова последња битка била је у одбрани милости. Пелагије, британски монах, веровао је да је велика већина људи духовно лења. Оно што им је било потребно је да уложе више снаге да превазиђу своје пороке и зле навике и да чине добра дела. Пелагије је порицао да људи наслеђују првобитни грех свог претка Адама, законску кривицу својствену греху, или његове последице на душу, односно слабљење воље са склоношћу ка греху. Веровао је да је људска природа, суштински добра, сама способна за добра и света дела. У његовој мисли благодат је само од Бога дата као помоћ да просветли ум у његовом разликовању добра и зла.

За Августина, чије је сопствено преобраћење било због огромне милости Божије, приписивање доброте људској вољи било је равно богохули. Бог и само Бог је био свет. Ако је човечанство уопште могло да постигне било какво добро, то је било зато што је Божја милост — добијена заслугама Исуса (Христа) из Назарета — слободно дата да помогне вољи да изабере добро. Благодат јача вољу привлачећи је кроз урођену љубав ка ономе што је заиста добро. Дакле, Христово искупљење не само да отпушта грехе нечије прошлости, већ непрестано улепшава живот верника у свим његовим или њеним моралним изборима. Усред ове дуге контроверзе (око 415–430) Августин је такође развио теологију Адамовог пада, првобитног греха и предодређења.

Августин је вероватно најпознатији по својим Исповестима, својој аутобиографији до времена повратка у Северну Африку и по Граду Божијем, који је настао као одговор и паганима и хришћанима након пљачке Рима 410. јер су први то погрешно приписивали божанској одмазди а овим другима јер је њихова вера била пољуљана страшним догађајем.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 37-38