Ознака „пустињски очеви и мајке“ односи се на изворе аскетске литературе из касне антике који су повезани са монаштвом углавном у пустињама Египта, Палестине, Сирије и Арабије. Монаштво, које је тражило физичко уклањање из насељеног света, брзо се поистоветило са ненасељеном пустињом као уточиштем од искушења и као непријатељском средином у којој се тело и ум оспособљавају ка једином циљу служења Богу.
Литература која је обухватила централне идеје оних који су се одрекли и повукли из света састоји се од практичних савета за монахе, пре свега за самце, укључујући и оне који можда немају приступ искусном учитељу. Суштински пример ове литературе чине Апофтегмата Патрум, или Изреке пустињских отаца. Ова збирка је кружила на Истоку и Западу у три различита издања и пре средњег века је преведена на бројне језике. Једно издање приписује се Пимену из Египта, као и неколико изрека у збирци. Могуће је да су изреке које су његови ученици приписали Пимену биле језгро око којег је израстао остатак збирке. Остали пустињски оци су Антоније, Пахомије, Амун и Бишој, сви из Египта, и Иларион и ава Исаија из Палестине. Сара и Синклитика су два од имена неколико пустињских мајки чије су изреке сачуване. У верзији Изрека која је поређана по азбучном реду по имену оца или мајке, има око 134 имена. Сви очеви и мајке који се могу датирати су из трећег и четвртог века н.е. и одражавају преткласично хришћанско монаштво.
Литература се састоји од кратких и директних изјава о различитим темама. Теме укључују будност, самоконтролу, понизност, пост и молитву. Улога духовног оца (ава) или мајке (ама) била је суштинска за перспективу пустињских отаца и мајки. Ава или ама нису били партнер у дискусији или савет, већ извор мудрости, чији је савет почетник требало да примени. Уместо теолошких спекулација, авин или амин савет је оличење једноставности и здравог разума. Овај савет је увек био специфичан за појединца и, стога, био је заснован на авином или амином знању о његовом или њеном почетнику.
Сваки монах или монахиња мора искусити свој пут духовног напретка. Пустињски очеви и мајке као извор ове мудрости нису се сматрали строгим узорима које треба опонашати, већ пионирима од чијих грешака и открића би касније генерације могле профитирати. Ова литература је имала за циљ да допуни поредак манастира и црквено законодавство које је осмишљено да обезбеди стабилну институцију, која регулише живот монашке заједнице тако да сваки њен члан може да настави својим индивидуалним духовним Христосцентричним путем.
Практични приступ питањима која су постављали ови ауторитети огледао се у сваком аспекту рада монаха или монахиње, чији је циљ био да се пронађе Бог. Пустињски оци и мајке су представљени као шампиони аскетизма. Подвижништво је подразумевало пост и обуздавање страсти, као и борбу са демонима како изнутра тако и споља, али је крај овог дела био смирење, тиховање и бдење да би служили Богу и ближњима, и слушали Реч Божију, и да се уздају само у Бога.
ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 113-114
0 $type={blogger}:
Постави коментар