Грчки класични период

Грчки класични период (500–323 п.н.е.) имао је огроман утицај на западну културу у смислу уметности, књижевности, филозофије и архитектуре. Овај период се десио између архајског периода (800–500 п.н.е.) и хеленистичког периода (323–31 п.н.е.) и одвијао се у близини Средоземног и Црног мора. У то време су се појавили многи познати филозофи и писци, као што су Аристотел, Еурипид и Софокле.

Грчка је била скуп градова-држава са различитим облицима владавине. Класични период је обележио допринос демократије западној цивилизацији, са својим коренима у граду-држави Атини. Аристократа, Клистен, је донео идеје демократије у Атину 510. п.н.е. Реч демократија потиче од грчке речи демос што значи „владавина народа“. Клистенов циљ је био да стекне већу моћ за Грке у Атини, дајући људима моћ да гласају. Демократија за Грке значила је да већина гласова, добијених на скупштини (што је била дужност сваког мушкарца када је насумично изабран да присуствује), одлучује о неком питању. Мушкарци који нису присуствовали обавезној скупштини више се нису сматрали грађанима, а грађанска права су им одузета.

Било је политичких сукоба и током класичног периода. Златно доба, током класичног периода, обележило је време када је Атина била јака. За то време Грци су ратовали против Персијанаца, који су својом растућом војном моћи, богатством и величином представљали велику претњу. Смртоносни рат је избио 479. године п.н.е., током персијских инвазија, у којем су Грци уништили Персијанце. Иако су Спарта и Атина удружиле снаге у освајању Персијанаца, непријатељство између ова два града-државе је расло и на крају је избило у рат један против другог, познат као Пелопонески рат (431–404 п.н.е.). Крај Пелопонеског рата означио је крај златног доба услед пораза Спартанаца од Атињана.

Грчка књижевност током класичног периода донела је драму и њене жанрове. Три трагичарска писца била су Еурипид (484–406 п.н.е), Есхил (525–456 п.н.е.) и Софокле (496–406 п.н.е.). Еурипид је био познат по драмама као што су Иполит (428. п.н.е.) и Медеја (431. п.н.е.) и његовом развоју Нове комедије, као у Алкестиди, док је своје реалистичке ставове уносио у драму. Есхил, велики песник и драматург, прво је на сцену довео другог глумца. Есхил је познат по многим трагедијама као што су Молитељице (490. п.н.е.), Агамемнон (458. п.н.е.) и Прометеј Везани (456. п.н.е.). Софокле је такође био популаран и талентован трагичар који је своје драме изводио на Дионисовом фестивалу. Софокле је био познат по писању трагедија као што су његове Тебанске драме: Антигона (441. п.н.е.), Краљ Едип (425. п.н.е.), и Едип у Колону (401. п.н.е.), као и Електра (око 410. п.н.е.) и Ајакс (око 440. п.н.е.). Софокле је познат као један од првих драмских писаца који је на сцену довео трећег глумца.

Филозофија је запаљена током класичног периода јер су класични Грци почели да схватају важност рационалног размишљања и да се животни догађаји дешавају другим средствима осим натприродним. Ово је редефинисало и прожимало филозофску мисао широм Атине. Три главна филозофа овог периода били су Сократ (470-399 п.н.е.), Платон (427-347 п.н.е.) и Аристотел (384-322 п.н.е.). Сократ је учио Платона, једног од његових најбољих ученика, његовим погледима на свет. Платон је потом постао филозоф, а његов најбољи ученик био је Аристотел. Аристотел, који је развио научну методу, наставио је са образовањем Александра Великог. Велики део западне филозофије изграђен је на идејама ових великих мислилаца.

Скулптура је постала реалистичнија током класичног периода. Људски облик кроз скулптуру је постао прецизнији и тродимензионални, наглашавајући грчке реалистичке идеале. Фидија и Поликлит су били два популарна вајара у то време. Фидија (490–430 п.н.е.) је створио статуе Атине и скулптуре у Партенону, као и статуу Зевса у Олимпији. Поликлит, популаран током раног петог века п.н.е., извајао је чувену статуу Хере, као и једну Дорифора, копљаника. Ремек-дела тог времена су карактерисала употребу ебановине, мермера, бронзе, слоноваче и злата код Грка.

Архитектура је такође постала препознатљивија и имала је карактеристике јединствене за Грчку. Постојале су три врсте стубова развијених током овог периода, што је демонстрирао Партенон у Атини: дорски, јонски и коринтски. Ове архитектонске карактеристике добиле су имена по градовима у којима су се развиле. Дорски је најједноставнији стуб без украса на врху. Јонски је имао мало сложеније украсе на врху и дну сваке колоне. Коринтски стубови су били разметљиви и били су веома украсни. Филип Македонски (381–336 п.н.е.) ујединио је Грке освајањем. Класични период се завршио успоном сина Филипа II Александра Великог (353-323 п.н.е.) и његовим освајањем Персијског царства. То је довело до развоја хеленистичке културе, која је спојила културе Грчке, Индије, Персије и Египта.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 87-88