Библос

Место древног Библоса лежи на либанској обали око 25 миља северно од Бејрута. Континуирано је окупиран од касног неолита (око 5000. п.н.е.), а његова традиција тврди да је најстарији град на свету. Грци су тој локацији дали име Библос јер су увезли египатски папирус, или библос, кроз град. Египћани су га звали Кебени, али су га становници звали Губал, а касније Гебал. Библос и даље постоји као име археолошког налазишта, али име града на арапском је Џебеил.

Вековима је локација древног града била заборављена све док га није открио француски научник Ернест Ренан 1860. Лежао је испод града Џебеила, а зидови његових кућа садржали су уклесано камење из древне прошлости града. Између 1919. и 1924. године, ископавања Пјера Монтета открила су гробнице девет древних владара Библоса. Морис Динан је наследио Монтеа, који је водио ископавања од 1925. до 1975. године.

Географ Страбон из четвртог века н.е. је описао Библос као „град на висини само малој удаљености од мора“. Имао је одличну географску ситуацију где су се састајали трговачки путеви са севера и југа. Град је изграђен на рту иза којег су се планине Либана најближе мору, пружајући лак приступ огромним шумама кедровог дрвета и резервама руде бакра. Са обе стране рта налазили су се заливи који су пружали природне луке, већи на југу. На северној страни лежао је горњи град, или акропољ, са палатама и храмовима. Луке нису биле нарочито велике, али су биле сасвим способне да преузму робу која је улазила и излазила из Библоса. Извоз је укључивао хананско вино и уље и најважније дрво.

Најранији пример феничанског алфабета (око 1000. п.н.е.) налази се на саркофагу краља Ахирама од Библоса. Преживели су остаци од скоро 3.000 година контакта са Египтом, укључујући артефакте на којима су исписана имена фараона из свих периода. Трговина је прекинута око 2300. п.н.е. од стране аморитских племена из пустиње који су напали обалску равницу и напали Библос. Град се убрзо опоравио и ушао у период великог процвата који је трајао до доласка народа са мора у 13. веку п.н.е. Гвоздено доба (1200–586 п.н.е.) увело је феничанско доба Библоса: мешавину приморских Ханаанаца и народа мора. После 1000. п.н.е. град никада није био потпуно независан од великих сила, Асирије, Вавилона и Персије.

Библос је увек стављао трговину на прво место и потчињавао се својим господарима, укључујући Александра Великог, коме се предао и био поштеђен. Након Александровог освајања град је полако усвајао грчку културу и језик. Долазак Римљана 64. п.н.е. донео је граду три века мира и благостања, уз изградњу храмова, позоришта и купатила. Византијска царска власт довела је у град хришћанског епископа, али мало је остатака из овог периода. Године 636. н.е. град је прешао под арапску власт све док га нису заузели крсташи 1104. године. Крсташи су око 1215. подигли цркву Светог Јована Крститеља. Године 1289. град се предао Мамелуцима, а у 15. веку Библос су заузели Турци Османлије, под чијом је влашћу Џебеил деловао као опскурна рибарска лука.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 58