Након пентикостног препорода у мисији Пријатељи Африке 1927. године, појавио се покрет „Свети дух“ међу народом Абалуја у западној Кенији, који је подстакао северноамерички мисионар Артур Чилсон. Абалује су несумњиво били под утицајем сличних покрета међу суседним Луом, и као и они, они су свој покрет назвали Дини ја Рохо. Локалне црквене вође и власти мисије Амерички пријатељи обесхрабрили су оживљавање и забранили јавно исповедање грехова и духовних дарова као што су пророчанство и говорење у језицима.
Чилсон се није вратио у Кенију након свог одсуства 1928. године, а препородитељи, протерани из мисије Пријатељи 1929. године, на крају су се организовали под својим вођом Јакобом Булукуом 1933. Булуку је умро 1938. као резултат насилног сукоба између његових следбеника и нехаризматичних Пријатеља. Како је покрет почео да се организује, подела по питању светковања суботе 1940. резултирала је Црквом Светог Духа Источне Африке (ХСЦЕА), коју је на крају предводио бискуп Лукас Нуху. Главна црква која је настала звала се Афричка црква Светог Духа (АЦХС), коју је од 1952. године водио Кефа Ајуб Мавуру као првосвештеник; званично је регистрована 1957. и придружила се Националном хришћанском савету Кеније 1960. Ова црква је имала око 700.000 чланова до 2009. Неколико раскола из АЦХС резултирало је Црквом квекера у Африци 1962. (названом Афричка црква црвеног крста из 1965. године), Црква Светог Духа Јеванђеља у Источној Африци 1964. и Црква Лиахука у Источној Африци 1971. године.
Ове Рохо цркве, попут Пријатеља, немају сакраменте воденог крштења и причешћа, већ уче о „крштењу у Светим Духом одраслих особа након покајања“. Ритуали за очишћење од зла претходе свим црквеним службама и морају се одвијати пре јела и пре уласка и изласка из куће. Заједно са другим духовним и пророчким црквама, ове Рохо цркве одбијају употребу лекова; носе беле хаљине са црвеним крстом, турбане и браде; и скидају ципеле у службама. Цркве истичу слободу и моћ Духа на својим црквеним састанцима, уз екстатичне појаве, посебно пророчанство, говорење у језицима, тумачење снова и исцељење. Цркве су се такође прошириле, углавном путем миграције, у Танзанију и Уганду.
Године 1975., АЦХС и афричка Израелска црква Нинива биле су прве две афричке инициране цркве у Кенији и друга и трећа у Африци које су постале чланице Светског савета цркава.
Види такође: Афричке инициране (независне) цркве; Афричка Израелска црква, Нинива; Пријатељи/Квекери; Пентикостализам; Светски савет цркава.
ИЗВОР: Religions of the world, A comprehensive encyclopedia of beliefs and practices, J. Gordon Melton, Martin Baumann, Editors, Santa Barbara, 2010, 28-29
0 $type={blogger}:
Постави коментар