Афричка независна пентикостална црква

Цркве које су се прилично блиско придржавале цркава које су основале европске мисије из којих су потекле, које су се отцепиле углавном из политичких разлога и захтевале своје почетно чланство из мисионарских цркава, почеле су међу Агикују у централној Кенији као народни покрети протеста против колонијалног заузимања земље и, посебно против мисионарских напада на обрезивање жена, централног политичког питања. Афричка независна пентикостална црква Африке (АИПЦ) и Афричка православна црква (АОЦ) почеле су у клими све већих захтева Агикујуа за политичком независношћу, које је изразила Централна асоцијација Кикују, и у одговарајућој борби за школе независне од европских мисија. До 1929. године, Кикују независно школско удружење (КИСА) под Јоханом Куњихом и Кикују Каринг’а образовно удружење (ККЕА), које је имало подршку будућег председника Џомо Кенијате, формиране су да обезбеде такво независно образовање. Па ипак, по моделу мисионарског образовања, независне школе су такође настојале да обезбеде хришћанску основу, а за то су им били потребни рукоположени клирици.

Захтев КИСА англиканаца 1933. да се дозволи двојици младића да добију теолошку обуку био је испуњен тако строгим условима да су КИСА и ККЕА били приморани да потраже на другом месту. КИСА је позвала архиепископа АОЦ у Јужној Африци, Данијела Александра, да дође и надгледа обуку њиховог свештенства, о трошку КИСА. Александар је рекао КИСА-и да је АОЦ „стално аутономна и да је у потпуности контролишу Црнци“ и да је то „црква Африканаца којом управљају Африканци и за Африканце“. Александар је стигао у Кенију у новембру 1935. и остао тамо до јула 1937. године, за то време је отворио богословију са осам ученика, од којих је седам спонзорисала КИСА, а једног ККЕА. Пре повратка у Јужну Африку рукоположио је три ђакона и два ипођакона.

Новорукоположени клирици нису се међусобно договорили око уређења своје нове цркве. Неки, уз подршку ККЕА, укључујући ђакона Артура Гатунг’у Гатуна, желели су да остану у АОЦ. Други, подржани од КИСА-е, формирали су сасвим засебну цркву, АИПЦ, која је усвојила назив Пентикостна, не зато што је наглашавала искуство Духа, већ зато што је имала свештенство постављено од Духа и била је контролисана од стране Духа, а не од странаца. И тако је у септембру 1937. АИПЦ настала из КИСА-е, а АОЦ из ККЕА. Како је британска колонијална администрација посматрала већину афричких иницијираних цркава (АИЦ) са сумњом, обе цркве су забрањене 1952–1953 током устанка Мау Мау, а независне школе су затворене. Али након независности 1963. године, хиљаде номиналних презвитеријанаца отворено су се придружиле АИПЦ-у, који је убрзо имао 100.000 чланова и који је предводио надбискуп Бењамин Кахихиа, један од четворице првобитних рукоположених 1937. Цркву сада води надбискуп Самсон Мванги Гаито.

До 2009. ова црква је била највећи АИЦ у Кенији и једна од четири највеће на континенту, са више од три милиона следбеника.

Видети такође: Цркве инициране у Африци; Афричка православна црква; Пентикостализам.

ИЗВОР: Religions of the world, A comprehensive encyclopedia of beliefs and practices, J. Gordon Melton, Martin Baumann, Editors, Santa Barbara, 2010, 29-30