Од 1980-их, научници су озбиљно размишљали о томе шта њихова проучавања мозга и ума могу имати да кажу о религији. Често мислимо да су мозак и ум идентични, али нису. Мозак је физички објекат унутар главе. Састоји се од ћелија и подлеже хемијским реакцијама и електричним импулсима. Ум је скуп наших мисли и искустава. Многи научници мисле да су ово двоје само једна ствар, умни мозак, посматран из два различита угла. Ипак, још увек је немогуће повезати већину идеја које људи имају са специфичним хемијским и физичким догађајима у њиховом мозгу. Као резултат тога, научници се обично фокусирају или на мозак или ум. Они који се фокусирају на мозак зову се неуропсихолози. Они који се фокусирају на ум називају се когнитивним научницима.
МОЗАК И РЕЛИГИЈА
Неуропсихолози који проучавају религију често истражују необична искуства која неки религиозни људи називају „мистичним“. Нека су искуства да је Бог присутан. Други су искуства једности са универзумом. Неуропсихолози верују да су ова искуства резултат догађаја у мозгу, али се не слажу око тога какви су то догађаји. Један истраживач би могао да верује да људи доживљавају Бога као резултат електричних пражњења у деловима мозга познатим као темпорални режњеви. (Ови режњеви се налазе близу слепоочница са обе стране главе.) Други би могао веровати да ће особа имати искуство „апсолутног јединственог бића“ ако се два различита система у мозгу стимулишу истовремено. Ова два система су систем који је одговоран за узбуђење, као када се трчи тесна трка, и систем одговоран за смиреност, као у дубокој релаксацији. Трећи истраживач је детаљно испитао зен медитацију. Покушао је да повеже многа различита искуства коју људи имају током зазена са великим бројем догађаја у мозгу — превише их је да би се овде сумирало. Јасно је да су ове идеје компликоване. Потребно је још много посла да се уради пре него што неуропсихолози буду у стању да се договоре о томе која објашњења најбоље функционишу.
СТУДИЈЕ УМА
Когнитивне научнике не занимају „мистична“ искуства. Већина религиозних људи, кажу, немају таква искуства. Оно што желе да објасне су идеје које имају религиозни људи. Посебно желе да објасне зашто људска бића, за разлику од других животиња, верују у бића која се не могу осетити чулима, у бића попут богова, духова и демона. И они имају много различитих, компликованих објашњења. Један истраживач тврди да је ум програмиран да види хуманоидна и животињска бића чак и тамо где таква бића не постоје. Истиче да је боље да особа која планинари у шуми погреши стену за медведа него медведа за стену. Планинар који је заменио медведа са стеном је у озбиљној опасности да буде повређен или убијен. Из таквих грешака, каже, настало је веровање у богове. Други мислилац верује да су религиозне идеје управо оне врсте идеја које људски ум највише воли да мисли. Привлаче пажњу јер нарушавају очекивања. На пример, духови се могу кретати кроз чврсте објекте, а људским умовима та идеја је занимљива. Истовремено, верске идеје не нарушавају превелика очекивања. Да то раде, људи их не би могли запамтити. Неки ове идеје називају „минимално контраинтуитивним“.
ПОСЛЕДИЦЕ
Почетком 21. века и неуропсихолози и когнитивни научници покушавају да усаврше своје идеје и тестирају их кроз експерименте. Они су, заједно са теолозима, такође размотрили шта њихове идеје значе за религиозне људе. Неки истраживачи мозга и ума су непоколебљиви атеисти. Они мисле да су научници довољно објаснили да су натприродна бића заснована само на процесима у мозгу. Други виде да њихово истраживање омогућава религиозним људима нови начин размишљања о њиховим религијама. Они тај начин називају "неуротеологија". Упркос тако великим разликама, чини се да се многи истраживачи слажу да је религија на неки начин програмирана — „ожичена“ — у мозгу. Као резултат тога, људска бића ће увек бити религиозна.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 60-61
0 $type={blogger}:
Постави коментар