Култови и секте

Чин религиозног обожавања, или мала интензивна религиозна група, која се често сматра контроверзном. У религији, реч „култ” може значити било коју врсту обожавања, посебно неког одређеног бога или светилишта, као што би се, говорећи о старој Грчкој, могло позвати на „култ Аполона”. Исто тако, „секта“ може означавати било коју фракцију или групу, посебно малу која је снажно одана одређеном веровању. У 20. веку, међутим, ове речи су добиле посебна значења у социологији религије, а „култ“ је посебно добио веома негативно значење у медијима и у очима шире јавности.

У традиционалној социологији религије, култови и секте су религиозне „групе за повлачење“, односно групе људи који се повлаче из доминантне религије у друштву како би практиковали оно за шта верују да је чистија, истинитија или боља религија, чак и ако то значи бити повезан само са малим бројем истомишљеника. Они ће вероватно сматрати преовлађујућу религију млаком и лицемерном, ако не и потпуно погрешном. Ове групе су обавезне да понуде снажну посвећеност или искуство са јаким осећајем; ово заузима место лабавије, али важне заједнице и породице и традиционалних веза које подржава конвенционална вера. Обично имају, или их је основао, моћни лидер снажне харизме или личне привлачности.

Социолози користе реч „секта“ да упућују на такву групу која се повлачи унутар преовлађујуће или веће вере, која представља „чистију“ и интензивнију верзију исте. Примери би били Амиши или Јеховини сведоци унутар хришћанства, одређене строге хасидске групе у јудаизму и слични покрети унутар ислама или хиндуизма. Обично следбеници секти живе блиске животе које секта регулише у многим важним аспектима, од одевања преко исхране до занимања; ово их наравно издваја од остатка друштва.

Култ, с друге стране, значи групу за повлачење засновану на алтернативној или увезеној религији, попут оних у Сједињеним Државама заснованих на источњачким религијама или у езотеријској традицији као што је розенкројцеризам. Често нуде субјективне праксе попут медитације или појања. Неки могу уживати у блиској, регулисаној заједници, али такође могу имати дифузније праћење људи који само похађају њихова предавања или читају њихове књиге и можда с времена на време раде праксу.

Важно је схватити да се ова шема не примењује превише добро на променљиву верску ситуацију у Сједињеним Државама. Заснована је на Европи, где друштво обично има једну државну цркву или доминантну религију — римокатолицизам у Шпанији, лутеранизам у Скандинавији — против којих групе које се повлаче су мале и јасне јединице. У Америци, иако су неке религије без сумње доминантније и сматрају се респектабилнијим од других, сцена је далеко плуралистичнија и увек се мења. Групе које су некада биле стигматизоване као секташке или култне, напредују и постају главне вере, као што су то учинили мормони, методисти и католици. Други могу изгубити утицај који су некада имали. Људи сада прелазе из једног у други уз далеко мање социјалне казне него у прошлости. Из тог разлога термине „култ“ и „секта“ треба користити опрезно. „Култ“ такође треба користити пажљиво јер је добило негативно значење. Људи га користе да се односе на верске групе за које се верује да су претерано ауторитарне, да униште слободу и вредности чланова, да их одсеку од њихових породица и заједнице, па чак и да их подстакну на криминалне активности. Несумњиво је да су религије прошлости и садашњости деловале на тако деструктиван начин. Али нико сопствену религију не назива култом; то је увек етикета спољашњег посматрача. Невоља је у томе што термин који је наметнуо тај посматрач може да га стереотипизира пре него што неко заиста погледа колико је различит и како различити људи унутар групе могу имати различита искуства. Научници све више само говоре о „новим религијским покретима“ и проучавају их од случаја до случаја.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 109-110