Бројни покрети у католичкој западној Европи, посебно током 12. и 13. века, имали су за циљ да ослободе „свету земљу“ од муслиманских владара. Крсташи су носили велике црвене крстове нашивене на кошуље.
Током 11. века територија Палестине је дошла под контролу Турака Селџука. Селџуци су пружали мање добродошлице него ранији муслимански владари према хришћанима који су желели да посете света места као што су Витлејем и Јерусалим. Поред тога, напредовање Селџука представљало је политичку и економску претњу деловима западне Европе који говоре латински. Као одговор, 27. новембра 1095. папа Урбан II је апеловао на хришћански свет да ослободи Свету земљу. Да би подстакао људе да учествују у напорима, понудио је крсташима опрост њихових финансијских дугова, као и грехова.
Била су четири велика крсташка рата и неколико мањих. Први крсташки рат је трајао од 1096. до 1099. Главни контингент, предвођен са неколико племића, прешао је Средоземно море, упустио се у битку са Турцима и на крају успео да успостави четири крсташке државе дуж обале Палестине. Најважнија је била латинска Јерусалимска краљевина.
Окружене непријатељским снагама, ове државе нису биле заиста одрживе. После 200 година потпуно су нестале. Други и трећи велики крсташки рат били су покушаји да се поврати територија коју су крсташке државе изгубиле у муслиманским контранападима. Други крсташки рат (1147–1149) био је одговор на пад крсташке државе Едесе; трећи (1188–92) због заузимања Јерусалима и других територија од стране великог муслиманског вође Саладина. Трећи крсташки рат, чији су вође били енглески краљ Ричард I, Лављег срца, био је умерено успешан.
Четврти крсташки рат (1202–1204) добро илуструје питања која се надвијају над читавим крсташким подухватом. Крсташи су се окупили у Венецији, али нису могли да плате свој пролаз. Тако су на подстицај Млечана освојили трговачког конкурента Венеције, Задар, хришћански град у Далмацији преко Јадрана. Они су такође преузели право на престо Византијског царства. Византијски цар је обећао крсташима да ће им, ако га врате на власт, обезбедити средства која су им потребна. Договор је пропао, а крсташи су опљачкали Константинопољ, престоницу (хришћанске) Византије, 1204. године. Цариград је постао центар латинске државе, која није трајала читав век; крсташи су такође основали мале државе познате као франачка краљевства на грчком полуострву. Никада се нису сукобили са муслиманима у борби.
Крсташки ратови су европској култури дали много легенди и књижевности. Они су били посебно богат извор материјала током романтичарског покрета почетком 19. века. Они су такође довели до оснивања неколико верских редова. Један ред су били витезови темплари, краткотрајни војно-религијски ред, првобитно са седиштем у Јерусалиму, који се окренуо банкарству када је пала последња држава крсташа. Други су били витезови хоспиталци, ред првобитно задужен за бригу о потребама ходочасника. Наставља се и данас као Малтешки витезови.
У равнотежи, међутим, чини се да су главни исход крсташких ратова бесмислени трошкови и беда. Иако су технички ратовали против муслиманских армија, крсташи су нашли изговоре да нападну друге, од којих многи нису имали адекватна средства одбране. Поред православних хришћана, попут оних који су пали као жртве Четвртог крсташког рата, велики број европских Јевреја поклали су они који су били прожети крсташким духом. Једнако бесмислен био је и такозвани Дечји крсташки рат 1212. У том подухвату деца из околине Рајне покушала су да пређу Алпе под вођством 12-годишњег дечака. Хтели су да иду да се боре за Свету земљу. Већина је умрла од глади и изложености временским условима. Десет до 20 година касније прошириле су се гласине да су нека од ове деце примећена, сада одрасла, како раде као робови на галијама које плове Медитераном.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 108-109
0 $type={blogger}:
Постави коментар