Верски обреди који се обављају у вези са рођењем детета. Мистерија рођења се препознаје по ритуалима и обредима у готово свим религијама. То је радосна прилика за родитеље и заједницу, али је у исто време препозната као опасна, а можда и загађујућа, посебно за мајку. Током трудноће, често се предузимају посебне духовне и физичке мере предострожности за њено и добробит детета. У хиндуизму, на пример, она може бити прекривена цвећем и амајлијама. У време рођења, она може бити премештена у посебну ложу, одвојену од породице и заједнице, као у древном Јапану. Осамљена мајка може бити у пратњи одабраних жена. Али она је табу за све остале, укључујући чак и свог мужа, због загађења и светог страхопоштовања који је повезан са догађајем. Након рођења, мајка се у многим друштвима прочишћава, можда ритуалним купањем. У традиционалној употреби Енглеске цркве, она је ишла у цркву на обред захвалности и благослова под називом „Уцрковљење жена“, и очекивало се да то уради пре него што се појави у друштву.
Чести су и обреди рођења новорођеног детета. У Јапану се дете представља у локалном шинто светилишту отприлике месец дана након рођења. У многим хришћанским традицијама, новорођенчад се крсти чим је згодно након рођења, пратећи тако физичко рођење знаком духовног рођења. У хиндуизму, многе фазе живота малог детета, као што је прво једење чврсте хране и прво шишање, обележене су ритуалима животног циклуса. У јудаизму мушка деца се обрезују осам дана након рођења у обреду давања хебрејског имена детету и утврђивања верског идентитета. Отац муслиман шапуће позив на молитву новорођенчету на ухо тако да прве речи које чује буду свете.
Рођење је такође испуњено већим симболичким значајем за религију. Фазе духовног живота, посебно велике иницијације и религиозни сусрети, често се посматрају као духовни еквиваленти физичког рођења, и пуни су симбола у том смислу. У иницијацијама младића у неким исконским друштвима, дечаци се стављају испод лишћа или остављају у малим, округлим колибама налик материци, а када се први пут појаве, третирају се као новорођенчад. Апостол Павле каже да хришћански обред крштења представља духовну смрт и поновно рођење. Особе које су прошле кроз дубока искуства обраћења често говоре о себи као о „поново рођеним“, као да сада духовно раде оно што је некада било физички. Рођење је стога стално присуство у људском животу на свим нивоима бића.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 55-56
0 $type={blogger}:
Постави коментар