Религиозна драма

Религија је укључила драмске или позоришне представе на више начина. Религије користе драму у ритуалима и као богослужења. Религије су такође утицале на драме које се изводе првенствено за забаву. Не треба занемарити ни противљење које неки религиозни људи имају ка драми.

ДРАМА КАО РИТУАЛ И БОГОСЛУЖЕЊЕ

Драма је изворно грчка реч која означава чин или дело, посебно дела која се изводе на сцени. Неки научници претпостављају да људи глуме приче ове или оне врсте све док их има. На пример, пећина у Француској има отиске стопала за које неки тврде да потичу од раних ловаца. Отисци стопала чине круг, а неки научници сугеришу да су их ловци правили док су глумили сцене лова као део својих ритуала.

Сасвим је уобичајено да религије користе драму као облик обожавања. Један од начина да то учините је да глумите приче о боговима и другим натприродним бићима. Добар пример је прослава Рамлиле у хиндуизму, која се одржава у јесен. Рамлила глуми причу о Рами, аватару Вишнуа, како је испричана у Рамајани. Неки изводе само голи нацрт приче; други то изводе веома детаљно. Врхунац долази са последњом битком, када Рама коначно побеђује демона Равану. Уобичајено је да се праве слике Раване и других демона које су неколико пута веће од људског бића. Ове слике су пуњене ватрометним радовима и запаљене када Рама испали у њих упаљену стрелу. Друге познате драматизације религиозних прича укључују плесну драму и луткарско позориште Индонезије и приказе Исусове страсти међу домородачким народима Латинске Америке, као и на местима као што су Оберамергау, Немачка, и Еурека Спрингс, Арканзас.

У оној мери у којој радње ритуала или богослужења укључују извођење, они неизбежно имају драматичну страну. На пример, неки људи говоре о миси у римокатолицизму као о светој драми. Јасније су биле позоришне драме за које неки научници верују да су карактерисале богослужење на древном Блиском истоку, на пример, у древној Вавилонији. Узимајући улогу бога, краљ је поновљао разне приче. Једна се односила на понижење бога, током којег је краљ бичеван и тучен. Други је причао о светом браку између бога и богиње. По неким погледима, ова дела су била јасно повезана са силама космоса, као што су раст и пропадање биљака. Краљеве реконструкције су били ритуали који су имали за циљ да осигурају процват његове територије.

Традиционални исцелитељи познати као шамани су такође изводили неку врсту ритуалне драме. Многи шамани лече путујући у царство духова, јер се сматра да духови чине људе болеснима. У том царству они откривају узрок болести пацијента и, у неким традицијама, боре се и побеђују зле духове. Шамани могу да користе плес, песму и драму док глуме своје сусрете са бићима у духовном царству, укључујући њихову борбу и победу над духовима који изазивају болести.

Други облик религиозне драме дешава се када дух победи особу, као што се дешава када дух „јаше“ особу у карипској религији познатој као вуду. И ово је нека врста религиозне драме, али спонтане, коју припадници религије сматрају не представом већ самим деловањем духа.

Присуство натприродних бића може изазвати другу врсту религиозне драме. Људи који верују да је Бог заиста присутан у храму могу да изводе драме како би угодили њој или њему. То је била функција посебних жена у хиндуистичким храмовима познатим као девадаси, „божје слуге“. Њихов плес одглумио је приче у исто време да је забављао присутно божанство.

Религијске драме нису ограничене само на одрасле глумце. У многим религијама деца такође изводе верске драме у контексту ритуала и богослужења. У јудаизму деца глуме догађаје око Јестириног спасавања свог народа у Пуриму. Многа хришћанска деца у Северној Америци драматизују причу о Исусовом рођењу у време Божића. Деца у школама у Индији такође могу да приређују представе о Рамином животу током Рамлиле. Ове драме деци пружају начине да уче верске приче учествујући у њима, а не само да их слушају. Глумци се идентификују са ликовима, а као резултат тога приче почињу да дефинишу ко су они.

РЕЛИГИЈСКИ УТИЦАЈ НА ДРАМУ

Често је тешко повући границу између драме која се изводи као ритуал и драме која се изводи као забава. На пример, да ли се Пуримске драме и представе о Исусовом рођењу изводе у религиозне сврхе, за забаву или обоје? Претпоставља се да је драма за забаву почела као ритуал. Та изјава је можда претеривање. Ипак, религије су играле важну улогу у развоју врста драме које се обично повезују са забавом.

Уобичајено је да се почетак западне драме лоцира са грчком трагедијом и комедијом. Неки од религиозних утицаја на ове представе је тешко пропустити. Трагедије користе религиозне приче, као што је прича о Едипу, да би истражиле људску ситуацију. Ове трагедије су изведене у оквиру фестивала у Атини познатог као Велика Дионисија, у част Диониса.

И током средњег века драма је имала снажан религиозни карактер. Цехови су изводили мистериозне представе да би драматизовали приче из Библије. Представе о моралу, као што је Евериман, говориле су о људском стању. Из таквих корена је израсла европска драма ренесансе и каснијих периода.

Религијски утицај на позориште тешко да је ограничен на Европу. У Јапану, облик драме познат као но комбинује елементе шинтоа и будизма. Глумци понекад изводе представе но у религиозне сврхе, али их изводе и данас како би забавили публику. Током представа глумци представљају богове, духове мртвих и демоне. Ова бића долазе на сцену да пренесу своје приче публици.

У 20. и раном 21. веку неки водећи позоришни редитељи обраћали су велику пажњу на верске и ритуалне димензије драме. Међу значајним вођама овог покрета су британски редитељ Питер Брук (р. 1925), амерички редитељ Ричард Шехнер (р. 1934) и афрички редитељ Воле Сојинка (р. 1934).

РЕЛИГИЈА КОЈА СЕ ПРОТИВИ ДРАМИ

Нису сви одобравали драму, верску или секуларну. Можда најпознатија особа која се томе успротивила био је грчки филозоф Платон (око 427–око 347. п.н.е.). Оптужио је драматичаре и песнике да лажу о боговима. Када је замислио своју идеалну државу, из ње је искључио драму и поезију.

И други су се противили драми. Многи муслимански мислиоци су се противили драми, баш као што су се супротстављали дводимензионалним представама људских бића и животиња. Ипак, постоје драматичне традиције унутар ислама; на пример, у Индонезији, са традицијом плесне драме и луткарског позоришта, живи више муслимана него у било којој другој земљи на свету.

Упркос веома јаким традицијама драме унутар хиндуизма, чак и у хиндуистичком богослужењу, Закони Мануа нису благонаклоно гледали на драму. И у будизму, десет правила којих се придржавају монаси и монахиње, искушеници и побожни лаици забрањују присуствовање светским забавама као што је позориште. Такве забаве подстичу приврженост чулном задовољству и, кроз представљање фикција, одвлаче ум од буђења за стварност.

И у Северној Америци, неки религиозни људи су се противили драми. Једна таква група која је то учинила били су пуританци. Данас цркве у неким традицијама протестантизма, као што је покрет светости, или потпуно одбацују позоришну забаву или је сматрају веома сумњивом као извором неморала и порока.

Могло би се рећи да религиозни људи који се противе драми препознају огромну моћ перформанса и позоришта. Они на ту моћ једноставно гледају као на зло, као што религиозни људи који користе драму виде у њој потенцијални извор велике користи.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 122-124