Покрети који везују моћ и судбину једног народа са одређеном религијом. У другој половини 20. века и почетком 21. века верски национализам је био главна сила у многим областима. Неки су верски национализам назвали „фундаментализмом“, што је аналогија са фундаменталистичким хришћанством у Сједињеним Државама, иако фундаментализам није традиционално био активан у политици.
Раздвајање религије и владе је релативно ново. Током већине историје владе су имале своје религије. У Европи се идеја о раздвајању религије и владе прво појавила међу неким протестантима. Ови протестанти су били анабаптисти из 16. века и баптисти и квекери из 17. века. Пре ових покрета, религија и национализам су ишли руку под руку. Добар пример је Јованка Орлеанка која је у томе видела своју мисију од Бога да помогне наследнику француског престола да постане краљ. Прве владе које су се одвојиле од религије — техничким терминима, које су „укинуле“ религију — биле су северноамеричке колоније Велике Британије, као што је Пенсилванија. Прва нација која је званично одвојила религију и владу биле су Сједињене Државе. Иако су Сједињене Државе званично секуларне, често о себи мисле у протестантским терминима. Почетком 20. века свом новцу су додали речи „У Бога се уздамо“, а 1954. је додала израз „под Богом“ у заклетву верности.
Крајем 20. и почетком 21. века било је неколико моћних покрета верског национализма. Нису сви ови покрети заузели исти политички став. Исламски покрети на Блиском истоку, хиндуистички национализам у Индији и хришћански национализам у Сједињеним Државама били су реакционарни. Желели су да обнове прошлост — или оно што су сматрали да је прошлост била. Најмање један покрет је био револуционаран: црни национализам који је у различитим временима прокламовала Нација ислама у Сједињеним Државама. И најмање један покрет — јеврејски националисти који су се населили на западној обали реке Јордан — колонизовао је. Хтели су да присвоје земљу која је раније припадала другим људима и користили су веру да оправдају тај поступак. Ови покрети су углавном користили политичку акцију да би покушали да остваре своје циљеве. Неки екстремисти су користили и физичко насиље.
Верски националисти су себе углавном доживљавали као заједнице у сукобу, чак и када су, као у Индији, тврдили да говоре за огромну већину. Они су себе сматрали да поново потврђују неопходну унију између владе и религије („Сједињене Државе треба да буду ’хришћанска нација’.“). Такође су себе видели да поново потврђују неколико других тачака: традицију и њене вредности против модерности и њене изопачености; религиозни поглед на свет у односу на световни; прави идентитет одређеног народа у односу на хомогенизирајућу глобалну културу коју стварају мултинационалне корпорације и масовни медији; националну чистоту пред све већим плурализмом; и моћ пред лицем уочене немоћи и обесправљености.
Пораст верског национализма изненадио је многе посматраче. У њиховим очима, глобалне комуникације и путовања давали су велика обећања. Националистичке амбиције у Другом светском рату изазвале су страшне ужасе. Снага секуларизма је требало да буде неодољива. У другој половини 20. века растући интернационализам требало је да замени националистичку лојалност.
На почетку 21. века било је немогуће предвидети коначну судбину верских националистичких покрета. Да ли су то били узалудни, последњи дахови оних који су незадовољни неодољивим маршом глобалне цивилизације? Да ли би искре насиља које је верски национализам већ повремено палио поново запалио пламен пуног насиља? Или су верски националистички покрети били истинске и убедљиве верске алтернативе које би наставиле да привлаче следбенике у великом броју? Барем се чини извесним да је преузимање Ирака у пролеће 2003. од стране Сједињених Држава и Уједињеног Краљевства довело до пораста верског национализма међу неким муслиманима, укључујући и оне повезане са радикалном групом АЛ-Каида.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 312-313
0 $type={blogger}:
Постави коментар