Свици са Мртвог мора

Свици стари око 2000 година пронађени у пећинама на северозападном ободу Мртвог мора. У фебруару или марту 1947. године 15-годишњи арапски дечак по имену Мухамед ад-Зиб случајно је направио једно од највећих открића у модерној археологији. Извештаји о томе шта се догодило се разликују. Према једном извештају, склонио се од грмљавине. Према другом, тражио је изгубљену козу. У сваком случају, ушао је у пећину у Вади Кумрану, северозападно од Мртвог мора. Тамо је пронашао ћупове са свитцима отприлике из времена Исуса.

Током наредних 20 година научници и бедуини су пронашли древне рукописе скривене у 11 различитих пећина у Кумрану. Ови рукописи су оно што многи научници подразумевају под свицима са Мртвог мора. Написани су између трећег века п.н.е. и 68. н.е. Првобитно су припадали библиотеци заједнице монашког типа која се налазила испод пећина. Неки људи имају инклузивнији поглед на свитке са Мртвог мора. Они користе овај термин да означе древне рукописе откривене не само у Кумрану, већ и у читавом региону Мртвог мора. Према овом мишљењу, свици са Мртвог мора су писани током дужег временског периода. Најстарије свитке у целом региону сакрили су Самарићани када је Александар Велики освојио регион око 331. п.н.е. Најновији рукописи у читавом региону датирају из времена побуне Бар Кокхбе против римске владавине (132–135 н.е.).

Свици са Мртвог мора су изузетно важни. Они пружају барем фрагменте скоро сваке књиге јеврејске Библије (Старог завета). Ови фрагменти — понекад комплетне књиге — су вековима старији од било које друге сачуване копије. Они нам омогућавају да видимо какве су биле библијске књиге пре 2000 година и како су прерасле у своје данашње облике. На пример, неки научници су идентификовали оно што виде као претке три различите верзије Библије, које су све подједнако древне. Три су верзије које користе Самарићани; грчка верзија, позната као Септуагинта, коју су користили најранији хришћани; и „масоретски текст“, то јест, хебрејска Библија коју данас познајемо.

Свици са Мртвог мора су важни и из још једног разлога. Они пружају нови увид у религиозни свет древне Палестине између побуне Хасмонејаца (167–164. п.н.е.) и такозваних јеврејских ратова (66–74. н.е.). То је било време када је јудаизам каквог га познајемо, рабински јудаизам, тек почињао. То је такође време када је Исус живео.

Свици нам говоре много о заједници у Кумрану. Многи научници мисле да је то била заједница есена. Један свитак садржи правила за заједницу. Њени чланови су следили строгу дисциплину осмишљену да осигура чистоћу. Други свитак, назван „Рат синова светлости са синовима таме“, описује велику битку на крају времена. Очигледно је заједница очекивала да ће се коначна битка између Бога и сила зла одиграти у врло блиској будућности. Такође је чекала двојицу месија: Давидов син да политички влада, и син Аронов да преузме верски ритуал.

Ни рабински јудаизам ни хришћанство нису дошли директно из кумранске заједнице. Ипак, свици нам омогућавају да видимо неке од разних религиозних веровања и пракси које су биле актуелне када су оба почела.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 112-113