Дуге наративне приче, често поетичне, баве се боговима и херојима и сматрају се основама идентитета и погледа на свет људи из којих потичу. Они нису баш митови у најширем смислу, приче о стварању и спасењу које у наративном облику изражавају најосновнију религијску визију културе, али могу садржати митске елементе и учинити исту ствар за саму нацију. Епови карактеристично описују догађаје на почетку нације или цивилизације, можда до њеног златног доба; вероватно су били засновани на усменој традицији, али су касније пренети у књижевну, писану форму. Они се сећају дана када су се дуге приче причале увече пре књиге или телевизије, у процесу саопштавања културних перспектива важних за све који живе у том друштву, јер многи епови откривају у облику приче виртуелне библиотеке информација о ставовима, вредностима, ритуалима, веровањима и стилове понашања који одговарају њиховом свету. У исто време, они говоре слушаоцима о кључним историјским догађајима и личностима које би требало да буду општепознате: главне битке, краљеви и достигнућа из прошлости народа. Религиозни свет је неизбежно део ових прича. Примери древних епова са религиозним призвуком су Хомерова Илијада и Одисеја, Вергилијева Енеида, Махабхарата и Рамајана из древне Индије, Кођики у Јапану и велики историјски наратив који се протеже кроз већи део јеврејског писма или Старог завета и описује догађаји од стварања у Постању до смрти краља Давида (1. Царевима) и изгнанства у Вавилон.
Велики епови појавили су се као готови производи отприлике у време када су неки људи покушавали да схвате како се може живети у свету у коме се дешава толико лоших ствари: ратови, покољи, пошасти, патње и губици. Епови су били један од начина сагледавања овог проблема. Као и у свим великим причама, у еповима има тренутака пораза и очаја, као и тријумфа. У овим временима само нада и вера одржавају хероје и њихов народ. Али на крају они побеђују, или се барем показује да је само херојство њихове патње вредно труда. Образац епова наговештава руку вође у животима великих људи и историјским догађајима. Уопштено говорећи, велико доба епова, 1300. пре н.е.–700. н.е., било је време настанка главних религија и њихових оснивача, као што су Мојсије, Буда, Исус и Мухамед. Попут ових вера, и често радећи у тандему са њима (као у инкорпорацији јеврејског епа у Библију), епови су уверавали људе да колико год мрачне ствари изгледале, Бог или богови контролишу и да ће победа доћи у крај.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 134
0 $type={blogger}:
Постави коментар