Значај природног света за религију. Све религије морају да се баве не само човечанством, већ и окружењем у коме живимо. Другим речима, оне морају имати шта да кажу о биљкама и животињама, планинама и шумама, тлу и небу и звездама које су видљиве и опипљиве. Морају се бавити природом.
То није увек лако урадити. Природа се може доживети на много начина. Понекад изгледа бујно, лепо и пријатељски изнад било чега другог што се може замислити, а ми верујемо да природа мора бити подножје Божија или манифестација божанске стварности. Ипак, у другим временима, након поплава, суше или земљотреса, природа се чини окрутном и немилосрдном, непријатељем свиһ људских нада и снова. Ипак, постоје тренуци када смо погођени бездушношћу природе, патњом толиког броја створења и тврдоћом природног окружења против којег се често морамо борити.
Религије су се задовољиле свим овим схватањима. Припадници неких религија, попут таоизма и неколико „мистика природе“, су практично били „пантеисти“, то јест људи који су сматрали да су Бог и природа практично идентични. Окрутност природе, кажу, је грубост Бога, али познавати срце природе значи превазићи то и дубоко осећати чуђење над крајњом лепотом онога што је у свету пре и изван човечанства. Све што човек може да уради, кажу, јесте да се усклади са суштином природе – Таоом, на таоистичким језиком – и да кроз то превазиђе људске концепте добра и зла.
На другом крају спектра су они који су, као у античком гностицизму и манихејству, истицали зло у природи, и рекли да природу није могао створити добри Бог. Многи гностици су рекли да је свет какав познајемо створио нижи бог од врховног Господа, који је покварио посао и направио пали природни и људски свет око нас; ми сами смо искре светлости из вишег царства који су постале заробљене у овом злу царству и морају да побегну из њега.
Ставови већине главних религија су негде између. Хиндуизам и будизам би рекли да природа садржи бића, животиње, демоне и друге који су, попут нас, али са мање способности за разумевање, вођени незнањем и жељом. Тако и природа пати, али такође носи божанску искру или Буда-природу и може се ослободити кроз саосећање. Неко би рекао да је патња природе барем делимично пројекција наше сопствене уврнуте свести на њу.
Западни монотеизам јудаизма, хришћанства и ислама генерално би рекао да је природа добра утолико што ју је, попут нас, створио један врховни Бог. Хришћанство би додало да је природа, као и ми, дотакнута грехом и да је „пала“, тако да је њену првобитну чисту и праву природу тешко видети. Али, иако се генерално каже да животиње (и друга бића у природи) немају бесмртне душе као људи, оне пате у палој природи и као створења Божија заслужују наше саосећање и помоћ.
На много начина, дакле, природа остаје дубока мистерија за религију, али и арена за упражњавање онога што љубав и визија религије пружа.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 316
0 $type={blogger}:
Постави коментар