Оправдање

Важна идеја у римокатоличкој и протестантској теологији. Оправдање је једна од тема о којој су хришћани највише расправљали током реформације.

„Оправдање“ је термин који су хришћани позајмили од судова. На судовима је то значило „бити проглашен невиним“. Апостол Павле је употребио ту реч да би говорио о опроштењу Греха. Рекао је да, иако су људи криви за грех, Бог их оправдава слободно. Дакле, хришћани нису морали да поштују Тору („закон“). Они су једноставно морали да имају веру у Исусову смрт и васкрсење.

Православни хришћани нису много говорили о оправдању, али римокатолици и протестанти јесу. Августин Ипонски је искористио идеју. Затим, током Реформације, то је постало питање због којег се црква поделила. Мартин Лутер је инсистирао да се људи оправдавају само вером, без дела. Оправдање је дар примљен у вери. Насупрот томе, римокатолици су сматрали оправдање као процес. Људи се припремају за Божје оправдање. Затим га примају кроз веру, наду, љубав и свете тајне као што су крштење и покајање.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 250


Андреас де Вега, De iustificatione doctrina universa, 1572.


0 $type={blogger}:

Постави коментар