Назив групе религиозних стручњака у старом Израелу, као и збирке књига у јеврејским списима. Религиозни људи су често желели поруке од својих богова. У областима око данашњег Израела и Палестине током другог миленијума п.н.е. (2000–1001 п.н.е.), посебне класе људи су тврдиле да примају такве поруке. Слични људи су постојали и у древном Израелу и Јуди (северном и јужном краљевству). Сада их називамо „пророцима“, иако та реч потиче из старогрчког, а не из старог јеврејског. Неки од ових пророка су изгледа примили своје поруке као речи; изгледа да су други имали визије. Били су активни у древном Израелу од пре монархије (пре 1020. п.н.е.) до отприлике 400. године п.н.е.
Библија прави разлику између истинитих и лажних пророка. Ова пресуда одражава ставове каснијих времена, када је било јасно који су пророци били у праву, а који погрешили. У време када су пророци били активни, било би много теже рећи. Неки пророци су говорили у име Бога ЈХВХ („Господа“), док су други говорили само у име других богова, као што су Бал и Ашера. Али било је прилично уобичајено да људи у древном Израелу обожавају те друге богове, а своје пророке су схватали озбиљно. Поред тога, пророци ЈХВХ-а често су се расправљали једни са другима и давали контрадикторне поруке.
Површно читање Библије могло би сугерисати да су пророци били усамљене личности које су се супротстављале ауторитету, говориле Божју реч, а затим нестале. Међутим, пажљиво читање Библије показује да су постојале редовне групе пророка у древном Израелу и Јуди, а чини се да су у различитим временима пророци били пуноправни чланови краљевог двора.
Чини се да су пророци често позвани да пророкују као резултат изузетних искустава. У овом искуству они су донекле попут шамана у другим религијама, који такође комуницирају са невидљивим. Пророци у библијској традицији много говоре о томе да останемо одани Богу и да друштво учинимо праведнијим. Често су сматрали да је правда повратак на старо. Пророци су понекад одглумили своје поруке, као када је Исаија ходао наг кроз Јерусалим, а Јеремија је носио јарам. Такође су повремено изазивали своје противнике на надметање, као у надметању између Илије и Валових пророка. Али најтипичнија активност пророка била је изношење порука од Бога. Често су њихова пророчанства имала облик поезије.
Најранији библијски пророци — они које Библија сматра правим — укључују личности као што су Миријам, Мојсијева сестра, и Дебора, судија. Пророк Самуило је помогао у успостављању монархије, док је пророк Натан био важан и понекад критички саветник краља Давида. Након што се монархија поделила на северно и јужно краљевство, Илија и Јелисеј су били активни у северном краљевству. Позвали су народ да остане веран обожавању ЈХВХ-а. Амос и Осија су се такође противили обожавању других богова, иако је забележено неколико изрека ових пророка. Пророци чије су речи сакупљене у главне књиге дошли су нешто касније: Исаија око 700. п.н.е., Јеремија око 600. п.н.е. и Језекиљ током изгнанства у Вавилону (597–539. п.н.е.). Пророчанства два анонимна пророка постала су део књиге Исаије. „Други Исаија“ је био активан током вавилонског изгнанства, док је „Трећи Исаија“ био активан након што су се изгнаници вратили кући.
Према предању, пророчанство је престало у Израелу око 400. године п.н.е. Свакако, после тог времена, становници Јудеје су били склонији списима познатим као апокалиптичка књижевност. Ови списи чине да судбина Божјег народа зависи не толико од њиховог повратка ЈХВХ-у и њиховог тражења правде, већ од исхода космичке борбе између Бога и сила супротстављених Богу. Али стари Јудеји су и даље поштовали старије пророке. Отприлике 200 година п.н.е. почели су да прикупљају, уређују и комбинују изреке Исаије, Јеремије, Језекиља и „Дванаесторице“ како би формирали други део јеврејских списа, Невиим, „Пророке“.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 358-359
0 $type={blogger}:
Постави коментар