Прича која је верски важна, и проучавање таквих прича. За просечну особу, мит је једноставно прича која није истинита: „то је само мит“. У религијским студијама, међутим, значење је прилично другачије. Сматра се да је то прича која у наративном облику изражава основни поглед на свет неке културе или религије. Она говори неке веома важне ствари о начину на који људи који причају причу размишљају о Богу, људској природи, пореклу и судбини света, како сада треба да живимо своје животе и како можемо да ступимо у праве односе са божанским. Јер мит је у основи прича, али је прича о крајњим стварима. У том погледу, у очима студената фолклора, мит се разликује од басне или легенде или бајке. Оне могу бити забавне и откривају информације о томе како је лисица изгубила реп или је одређени град добио име. Али митови говоре о томе како је свет настао и како је у њега дошло спасење. Неки људи могу веровати причама о митовима буквално, други их схватају као поетске приказе коначних ствари које је иначе тешко пренети речима или разумети.
Размотримо три врсте религиозних митова: митове о стварању, митове о хероју/спаситељу и митове о есхатологији или о крају света.
Митови о стварању говоре како су Бог или богови створили свет „у почетку“. Људи имају тенденцију да верују да ако знате одакле је нешто дошло, знате нешто веома важно о томе и како да се носите са тим. Дакле, да ли је свет настао по божанском плану, случајно, или је само одувек постојао, има важно значење за нас који живимо на њему. На пример, извештај о стварању јудаизма и хришћанства који се налази у књизи Постања, на почетку јеврејских списа, говори нам да је Бог створио свет као да је нешто изван себе, као што столар прави кутију, а затим погледа на њега и види да је веома добро. Затим је ставио људска бића — такође направљена као, да тако кажемо, дело његових руку — у ту творевину и дао им упутства.
Прича о стварању нам говори да се свет и Творац света не сме бркати. Свет треба поштовати јер га је Бог створио, али није исто што и Бог. Ми људи можемо имати дубок однос љубави, служења и послушности Богу, али не смемо рећи да смо Бог. Све ове веома важне идеје, централне за јудаизам и хришћанство, уграђене су у мит о стварању.
Упоредите тај извештај са извештајем из индијских Веда, који нам говори да је свет жртва коју је принео Прађапати, Бог Створитељ који је створио свет тако што је поделио своје тело тако да су његове кости постале планине, његова крв реке и тако даље. Овде се преноси нешто много филозофскијим језиком речено у каснијем хиндуизму, да Бог није Творац одвојен од света, већ је реч Бог, прерушени Бог, Бог који се игра жмурке сам са собом, а да бисмо спознали Бога ми не гледамо ван света, већ у дубине света, у нашу најдубљу природу.
Сви многи митови о стварању света несумњиво носе неку тако важну поруку о правој природи света какву виде њихови приповедачи. Једна ствар коју кажу да је важна је да су људи на почетку били блиски свом Створитељу, на овај или онај начин. Али како је време одмицало, они су изгубили ту блискост, заборављајући је или, као Адам и Ева, бивајући избачени из исконског врта.
Затим испитајте улогу, у миту, хероја, као што је Рама или Кришна у Индији, или у западном предању, Свети Ђорђе који је убио змаја, који побеђује зло и можда успоставља идеално краљевство. На неки начин чак и божански пророци и спасиоци великих религија имају такву улогу јер показују пут назад до исправних односа са Богом или божанским. То би биле приче попут оне о Буди, који је достигао савршену свест кроз дубоку медитацију под дрветом, или о Мојсију који је примио божански закон на гори Синај, или о Исусу који је поново успоставио могућност правог односа са Богом за људе својом смрћу на крсту и његово васкрсење у обновљени живот. У овим причама, пророк или спаситељ је, попут јунака мита, пионир, вођа, са надљудским моћима које помажу да се свет исправи.
Коначно, митови о крају могу довести до прича о крају света и крају времена, попут оних о последњем суду у хришћанству, када се каже да ће се Христос вратити да суди живима и мртвима, или о доласку будућег Буде Маитреје у будизму. Често крај у миту заиста представља повратак у рај почетка.
Митови попут ових и многих других и даље имају огромну моћ у свету. Постоје митови о нацијама, политичким покретима, одређеним сектама и деноминацијама религија који говоре у митским терминима о њиховом пореклу и њиховом погледу на свет. Постоје и лични митови. Вероватно дубоко у себи, већина људи на свету има причу коју воле да испричају себи која им помаже да схвате ко су, какви су, зашто раде ствари које раде и каква је њихова улога у свету. Митови су моћни јер на најдубљем нивоу већина нас боље реагује на то да себе видимо као актере у причи него као апстрактне идеје; идеје и веровања оживе када су део приче, посебно наше. Митско размишљање такође може бити опасно, јер може тежити да све види црно-бело, апсолутно добро као херој или лоше као змајеви против којих се бори. Може да стигматизује читаве групе људи и није баш добар у разради свих нијанси и степена доброг и лошег који се дешава у стварном свету. Али такође даје живот неким од најдубљих људских увида и може да мотивише нове хероје данашњице.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 310-311
0 $type={blogger}:
Постави коментар