Орфизам

Религиозни покрет у старој Грчкој повезан са митским певачем Орфејем. Чини се да је орфизам настао у области око Атине у шестом веку п.н.е. Практован је и у јужној Италији и у области Црног мора, регионима у којима су Грци имали колоније. Орфеј и орфизам су приказани у сценама насликаним на вазама, помињу се у референцама писаца као што је Платон и древним песмама које носе његово име, и представљени у неколико недавних археолошкиһ открића. Иако је знање о орфизму ограничено, ови извори откривају неке ствари о орфичким праксама и учењима.

Људи који су следили орфизам били су строги вегетаријанци: нису јели месо. Штавише, одбијали су да принесу животиње боговима. Такве жртве биле су део празника који су одржавали грчке државе на окупу, али према Платону, орфичари су боговима давали само колаче натопљене медом и воће.

За Орфеја, кога су они следили, причало се да је дошао из Тракије, односно далеке северне Грчке. Чувени певач, могао је да шармира дивље звери. Када му је жена Еуридика умрла од уједа змије, отишао је у подземни свет и изборио њено ослобађање. Речено му је да је не гледа док не стигну на површину земље. Нажалост, прекршио је ово упутство и изгубио је заувек. Речено је да је, веран својој мртвој жени, Орфеј одбацио удварање жена из Тракије познатих као Басара. Умро је када су га, у дивљим ритуалима посвећеним Дионису, Басаре раскомадале.

Орфичари су такође причали причу о пореклу људи. Титани, који су били зли, појели су бога Диониса. У гневу Зевс је својим громом убио Титане и направио људе из пепела. Ова прича учи да људска бића имају божанско језгро (Дионис) заробљено злом (Титани). Заиста, према Платону, орфичари су учили да је тело затвор душе. Можда су такође веровали у поновно рођење. Чини се да су орфичке верске праксе имале за циљ ослобађање душе из њеног затвора и избегавање казни у подземном свету након смрти.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 328-329

Орфички мозаици пронађени су у многим касноримским вилама.