Озирис

Бог старог Египта идентификован са мртвим фараоном или краљем. Обожавање Озириса сеже до трећег миленијума (3000–2001) п.н.е.

Наш најбољи извештај о причама о Озирису потиче од грчког писца Плутарха, који је живео у касном првом до раног другог века н.е. Према њему, Озирисов зли брат и ривал, Сет, преварио је Озириса, убио га и на крају исекао његово тело на 14 комада, које је разбацао на разне стране. Озирисова жена, Изида, тражила је и успела да пронађе све делове осим полних органа. Поново их је саставила и вратила Озириса у живот као бога подземља. Тада је скупштина богова одлучила да Хор, син Озириса, буде краљ уместо њега. Међутим, у складу са жељама Изиде, Сета нису убили.

У најранијим временима за која знамо, Озирис је поистовећиван са мртвим краљем, као и владар мртвих. Отприлике до 2000. године п.н.е., велики број Египћана је веровао да обични мртви људи такође могу постати Озирис и постићи бесмртност након смрти. Да би то урадили, морали су да изврше праве ритуале. Ови ритуали су их припремали за испит након смрти, када би њихова срца била одмерена на ваги са пером, које је представљало истину. Још много касније, после освајања Александра Македонског (Александар Велики, 336–323 п.н.е.), култ Озириса се комбинује са култом Аписа, светог бика који се чувао у Мемфису; када би бик угинуо, мумифициран је и изабран је нови бик. Резултат је био бог познат као Серапис. Обожавање овог бога проширило се по целом медитеранском свету као једна од религија мистерија.

Уметничка дела често приказују Озириса као мумију са прекрштеним рукама. Упркос повезаности са биком, потоњи Серапис је представљен као седећи, величанствени мушкарац, по узору на Зевсову слику. Најпопуларнији Озирисов храм био је у египатском граду Абидосу. Тамо је пут којим је путовала поворка током Озирисовог празника постао популарно место за сахрањивање.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 329

Озирис, господар мртвих и поновног рођења. 

Његова зелена кожа симболизује поновно рођење.