Мухамед

Мухамед (570–632), пророк који је, према муслиманима, примио Божју објаву у Курану и успоставио ислам 

Његов значај за муслимане наглашава централно исламско исповедање вере: „Нема бога осим Бога [арапски, Алах], а Мухамед је његов гласник (арапски, Расул).“

ЖИВОТ

Мухамед је рођен 570. године у клану племена Курејшија у Меки (данас у западној Саудијској Арабији). Отац му је умро пре него што се родио, а мајка убрзо потом, па су га прво одгајали деда, а потом и стриц Абу Талиб. Традиција извештава да је као младић стекао репутацију поштења и врлине. За живот је зарађивао управљајући караванима, а са 25 година се оженио својом послодавцем, богатом удовицом по имену Хатиџа. Само једно од њихове деце, ћерка Фатима, преживела је пунолетство.

Мухамед је имао навику да се повлачи у пустињу ради размишљања и медитације. Једном таквом приликом 611. године јавио му се анђео Гаврило са поруком од Бога. Овај догађај се у исламу поштује као Ноћ моћи. Према широко распрострањеној традицији, прве речи које је Бог изговорио пророку биле су следеће: „Рецитуј: А твој Господ је Највеликодушнији, који је поучавао пером, учио човека шта он није знао“ (А. Џ. Арбери, Тумачење Курана) .

Откровења која је Мухамед добио подразумевала су радикалну реорганизацију друштва. Они су замишљали заједницу засновану на вери, а не на породичним односима, и наглашавали су правду и бригу за друге, а не профит и лични интерес. Као резултат тога, изазвали су значајно противљење моћних чланова меканског друштва. После Абу Талибове смрти 619. године, противљење Мухамеду постало је отворено и претеће. Године 622. Мухамед и његови следбеници били су приморани да тајно побегну из Меке у Медину, град отприлике 480 километара северно. Тамо су се удружили са претходним становницима, који су пристали да признају Мухамедово пророчанство. Ова емиграција, позната као хиџра (такође се пише хегира), означава почетак исламске заједнице. Сходно томе, муслимани датирају догађаје по Хиџри, „у годину хиџре“ (anno Hegirae).

Са меканске тачке гледишта, Мухамедов савез са Медином био је чин издаје. Заузврат, Медињани су извршили препад на меканске караване и уследио је рат. Битка је била неједнака, али су Медињани извојевале велику победу у бици код Бедра 624. До 628. године зараћене стране су успоставиле примирје. Године 630. Меканци су прекршили примирје и те године је Мухамед коначно победнички ушао у Меку. Прогласио је општу амнестију, очистио Кабу (централно светилиште у Меки) од многих идола које је садржавала, прогласио Меку забрањеном за све осим муслимана и установио ходочашће у Меку као главни исламски ритуал.

Муһамед је умро 632. године убрзо након последњег ходочашћа у Меку. Сахрањен је у Медини. У време његове смрти, исламска заједница је већ почела да се шири успостављањем односа са народима у другим деловима Арапског полуострва.

УЧЕЊА

Муслимани време пре пророка Мухамеда ал-Џахилије називају „временима незнања“. Током тог периода друштво Меке карактерише политеизам и друштвени неред. Поремећај је настао због нарушавања традиционалних образаца живота, који су више одговарали пустињском сточарству него напредном трговачком граду.

Поруке које су откривене Мухамеду и сачуване у Курану имале су као темељ инсистирање на апсолутном јединству Бога (арапски, тевхид). Као што неко чита у Курану: „Реци: Он је, Алах, један. Алах је Онај од кога сви зависе. Он не рађа, нити је рођен. И нико није као Он.” (Куран 112, Мухамед Шакир). Овакви стихови су одбацивали више од политеизма. Инсистирајући на апсолутном јединству Бога, Мухамед је одбацио сваки појам који имплицира плуралитет, попут хришћанског појма Бога као Тројице. Инсистирајући да Бог не може ни родити ни бити рођен, он је одбацио сваку тврдњу да је Исус био син Божији. Заиста, он је инсистирао на томе да Бог и људска бића буду на својим местима: Бог је творац од кога зависи цео универзум; дужност је људских бића да се потчине Божјој вољи (арапски, ислам).

Имајући у виду овај однос, произилази да свако људско биће мора избегавати два греха пре свега: порицање истине (арапски, куфр) и замену створеног за творца (ширк). Ово последње се најбоље види у веома широком смислу. Односи се на допуштање било чему, као што је новац или лојалност клану или традиција, да води нечији живот кршећи Божју вољу. У том контексту Мухамед је истакао бригу за мање повлашћене, као и избегавање деструктивних друштвених пракси, попут опијања, коцкања, проституције и лихварства, односно наплаћивања превисоких камата на кредите. Васкрсење мртвих и коначна пресуда такође су одиграли велику улогу у Мухамедовом етичком погледу. Ове идеје раније нису биле преовлађујуће у домородачким религијама Арабије.

ЗНАЧАЈ

За муслимане, Мухамед је био само људско биће које је Бог изабрао да буде гласник. Муслимани уче да је Мухамед рођен као и свака друга особа, да је умро и да је сахрањен у Медини.

Истовремено, Мухамед је изузетно важан као последњи у дугом низу пророка којима је Бог открио своју истину. Та линија почиње са Адамом, претком свих људи, и укључује многе фигуре познате Јеврејима и хришћанима, као што су Ноје, Давид, Соломон, Илија и Исус, као и фигуре из других традиција. Муслимани сматрају да, док су сва претходна откривења била искривљена или промењена од стране различитих заједница, откривење Мухамеду је сачувало своју чистоту. Тако је са Мухамедом Божије откривење божанске истине постало пуно и потпуно. У почетку је заједница сачувала ова открића усмено заједно са неким писаним фрагментима, али у року од 25 година од Мухамедове смрти настала је ауторитативна компилација Курана.

Као врхунац пророчке традиције или, како муслимани кажу, печат пророка, Мухамед представља више од покретача Божјег откривења. Он такође представља пример идеалног начина да се одговори на то. Ово уверење је довело до праксе прикупљања извештаја о његовим изрекама и делима, познатиһ као хадиса. Хадиси пружају смернице о верским питањима, али такође утврђују начин на који треба ићи у многим свакодневним активностима.

Ислам не одваја религију од других области живота, већ види сваки аспект људског постојања као подложан Божјим заповестима. Прикладно је, дакле, да се Мухамедов значај протеже далеко даље од уско религиозног. На пример, Куран је највиши стандард у арапској поезији. Од још ширег значаја, заједница успостављена преко Мухамеда по први пут је ујединила различите народе Арапског полуострва. Тиме је променио лице светске политичке, културне и војне историје.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 304-305

Слика Сијер-и Небија из 16. века анђела Гаврила у посети Мухамеду.