Етика и религија

Исправно понашање у светлу религије. Реч „етика“ означава стандарде или норме понашања које очекује друштво и оправдава религија или филозофија у питањима као што су исправно и погрешно, поштење, легитимност одређених пракси (као у „медицинској етици“ или „пословној етици“), и, у „друштвеној етици“, у односу на оно што друштво у целини треба да уради у вези са питањима као што су сиромаштво или да ли је рат икада оправдан. Граница између етике и сродног појма, морала, је нејасна. Али данас се обично подразумева да се „етика“ односи на филозофско и религиозно проучавање исправног понашања, на идеале друштва, одређених професија и појединаца у јавном контексту, док се „морал“ више односи на лични кодекс понашања. 

Сваки промишљен етички систем почиње са погледом на универзум као целину унутар којег етика има смисла. Могло би се рећи да етика почиње вољом Божијом, са „природним законом“ или начином на који универзум функционише, или проценом какви би били резултати неке акције, или чак са чисто индивидуалним избором. Етичке ставове филозофи деле на две врсте. Деонтолошка етика је „требало“, долази из нечега што се сматра претходним или датим: Божја воља, закони природе. Телеолошка или консеквенцијалистичка етика се утврђује на основу последица или резултата неке акције и да ли је она добра или лоша у очима особе која доноси одлуку. Деонтолог би могао рећи, на пример, да је убијање увек погрешно јер га је Бог забранио, па је стога смртна казна или било какво убиство у рату увек грешно. Други из истог табора би могао рећи да је исправно ако се ради о остваривању истинске правде, пошто је успостављање правде увек и Божја воља. Консеквенцијалиста би могао да одговори да то зависи од тога колико би добра смртна казна донела, или да ли је рат „праведан рат“ и колико би користи донела победа. Многи религиозни људи би такође рекли да је права Божја воља љубав или саосећање, а не једноставно „чини и не ради“, и да различите околности могу захтевати различите начине испољавања љубави или бриге о правом добру других, и може варирати од попустљивости до чврстине када је људима потребна чврстина. Друго питање је намера: да ли етику судимо према добрим намерама странака или само по последицама?

Размишљање о етици је важан део религије. Етика је место где се идеали религије укрштају са кључним проблемима друштва и свачијег свакодневног живота. О многим етичким питањима данас, као што су абортус, рат, јавно поштење, „убиство из милосрђа“ и друга, није лако расправљати. Али религије морају да се баве њима или ризикују да буду неважне.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 137-138