Такође се назива потоп; у митологији, потоп који је захватио целу Земљу и уништио скоро сва људска бића. Иако су се десиле опсежне, локализоване поплаве, не постоје докази за било какве поплаве широм света.
Прича о потопу најпознатија већини Северноамериканаца и Европљана је она испричана у Библији (Постање 6–9). У овој причи Бог жели да уништи људска бића због њихових грехова. Међутим, одлучује да спасе Ноја и његову породицу. По Божјим упутствима, Ноје гради арку у којој се он, његова породица и репрезентативне животиње спасавају из поплаве.
Чини се да је библијска прича део велике, старије традиције прича о потопу које потичу из месопотамске митологије. Прича о Гилгамешу добила је коначну форму око 2000. п.н.е. У њој краљ Гилгамеш посећује два људска бића која су преживела потоп, Утнапиштима и његову жену. Они су постали бесмртни, а Гилгамеш жели да научи како и он може да постане бесмртан. Друга месопотамска прича, прича о Атрахасису (1600. п.н.е. или раније), говори другачије о потопу. Заиста, уско је упоредива са Постањем. Људска бића су правила превише буке. Након што су испробали неколико других лекова, богови, предвођени Енлилом, одлучили су да их униште универзалном поплавом. Али лукави бог Енки рекао је свом верном обожаваоцу Атрахасису да сагради ковчег. У њему су спасени Атрахасис, његова породица и репрезентативне животиње.
Грчка митологија је познавала сличну причу о потопу. Због људске злобе, Зевс је послао потоп да уништи Земљу. Деукалион и Пира су спасени у ковчегу; да би поново населили Земљу бацали су камење, које се претварало у људе. Митологија Индије такође познаје сличну причу. Тамо бог Вишну поприма облик велике рибе која вуче Мануа, претка човечанства, на сигурно на сплав. За разлику од верзија које су већ испричане, у индијској верзији ниједна жена није спасена. Као резултат тога, Ману прво мора да створи ћерку Илу. Са њом он поново насељава Земљу.
Изгледа вероватно да грчка прича потиче из месопотамских корена. Више је сумњиво да то чини индијска прича. Индијска митологија говори о неколико узастопних универзума од којих је сваки преплављен исконским водама. Али приче о поплавама свакако нису ограничене на регион који се протеже од Грчке до Индије и преко Блиског истока. Заиста, налазе се на скоро свим континентима.
На пример, народ Маја из Месоамерике прича епску причу познату као Попол Вух. Почиње узастопним покушајима стварања људских бића. У једном покушају стварају лутке. Оне се показују незадовољавајуће и уништене су поплавом. Астечка легенда о Сунцима не говори о узастопним покушајима стварања људских бића, већ о узастопним сунцима или универзумима. Током четвртог сунца, званог 4 Вода, људи су живели 676 година. Онда је на њих навалила изненадна поплава, уништивши њихов свет и претворивши их у рибе.
Неки људи приче о поплавама схватају као историју. Други сматрају да су приче написане да би пренеле верске поруке. Њихова брига је да идентификују које су то поруке. За неке, као што је научник Мирчеа Елијаде, приче о потопу су универзални митолошки модел. Вода је и хаотична и креативна. Потоп представља повратак исконском хаосу, али и могућност да настане нова, свежа, чиста креација. Уместо да се сваки мит уклапа у један стереотип, чини се да је боље узети сваки мит под сопственим појмовима и користити општија тумачења само у мери у којој их подржава специфичан културни контекст.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 151-153
0 $type={blogger}:
Постави коментар