Псалми

Књига Библије која садржи древне јеврејске песме или химне; шире, врста химни или песама које ова књига садржи. Псалми су прва књига у делу јеврејске Библије познатом као Кетувим, „писми“. На јеврејском се зове Техилим, „похвале“. Садржи 150 псалама, подељених у пет група које се називају „књиге“. Неки од псалама су међу најпознатијим деловима Библије.

САСТАВ И САДРЖАЈ ПСАЛМА

У време Исуса већ је било уобичајено да се краљ Давид назива аутором књиге Псалама. У ствари, међутим, чини се да псалми у овој књизи имају много различитих аутора. Сами псалми се односе на различите групе свештеника као аутора неких псалама.

Књига псалама не садржи једине псалме који су написани у древном Израелу. Сличне песме постоје и у другим књигама Библије. Упоредите, на пример, Псалам 18 са 2 Самуилова 22. Постоји и древна збирка псалама позната као Псалми Соломонови. Псалми се не сматрају поезијом јер се римују. Уместо тога, састављају две или повремено три кратке изјаве у једном стиху. Често су изјаве паралелне једна са другом. На пример, Псалам 145 почиње:

Величаћу те, Боже мој и Царе,

и благословићу име твоје у векове векова.

Сваки дан ћу те благословити,

и хвалићу име Твоје у векове векова.

Научници су покушали да групишу псалме према њиховом садржају, али су дошли до различитих група. Можда би било корисно рећи да Псалми укључују, између осталих врста песама, химне хвале, јадиковке, песме захвалности, псалме који говоре о догађајима из прошлости и песме које одражавају природу Бога.

Чини се да књига псалама наводи одређене мелодије које треба користити у певању одређених псалама. На пример, очигледно је требало да се пева Псалам 56 на мелодију „Голуба на далеком Теребинту“. Садржи и друге термине чије је значење заборављено, али то могу бити упутства за певање. Један пример је реч селах, која се често појављује у псалмима. Неки људи нагађају да означава места за музичке паузе.

Нико не зна када су псалми први пут сакупљени. Претпоставља се од 400-их до раног првог века п.н.е. свици са Мртвог мора — отприлике из Исусовог времена — укључују многе свитке који садрже псалме. Ови свици показују да се људи у то време још увек нису слагали око тачног броја песама које треба укључити у књигу. Поред тога, иако се свици слажу око тога који псалми припадају 1. и 2. књизи (Псалми 1–72), они се не слажу око тога који псалми припадају у последње три књиге. Али иако текст псалама можда није у потпуности фиксиран, чинило се да су људи у то време још увек препознали да књига псалама има посебан статус. На пример, Исус се позива на Тору, Пророке и Псалме (Лука 24.44).

УПОТРЕБА ПСАЛМА

Много пре времена старог Израела, било је уобичајено да свештеници на Блиском истоку рецитују песме у славу богова као део свакодневног богослужења у храмовима. Ово је свакако начин на који су псалми коришћени у Другом храму у Јерусалиму (пети век п.н.е. до 70. н.е.). Научници претпостављају да је то такође начин на који су псалми коришћени у Првом храму (средином 900-их до 587. п.н.е.).

Каснији Јевреји и хришћани су такође користили псалме у богослужењу. Стандардне јеврејске литургије користе 84 псалама. У средњем веку, монаси су рецитовали читаву књигу псалама једном недељно. Током протестантске Реформације, неке од најстрожих протестантских цркава, као што је Реформатска црква у Швајцарској, дозвољавале су хришћанима да у цркви не певају ништа осим псалама. Песме које су користили за ове псалме, као што је „Стара стотинка“ (коришћена за Псалам 100), касније су се користиле за новонаписане химне.

Многи псалми су познати, али је можда најпознатији од свих двадесет трећи псалам. Пружио је утеху безбројним људима који пате. Почиње: „Господ је пастир мој, ничега ме неће лишити."

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 361-362

Свитак псалама