Исус

Исус (око 4 п.н.е. – око 30 н.е.), оснивач хришћанства.

Према хришћанској традицији, Исус је рођен од девице по имену Марија која је била верена за човека по имену Јосиф. Исусов значај за хришћане је наглашен делом Никејског Символа вере, који многи хришћани редовно користе у богослужењу: „Верујем у једног Господа, Исуса Христа, јединог Сина Божјег.

ЖИВОТ

Библија представља две различите приче о Исусовом рођењу. Јеванђеље по Матеју говори да је Исус рођен у Витлејему од Јосифа и Марије за време владавине краља Ирода Великог (ум. 4. п.н.е.). Маги — Библија не каже колико их је — су дошли са истока да би детету поклонили злато, тамјан и смирну. Тада је Јосиф, у сну упозорен од анђела, одвео Марију и Исуса у Египат да заштити бебу од Иродовог љубоморног беса, који је наредио да се побију сви дечаци.

Јеванђеље по Луки говори другачију причу. Оно повезује Исусово рођење са пописом становништва који се догодио када је Квириније био гувернер Сирије. Према најмање натегнутом тумачењу, овај догађај се десио када је територија Јудеје (данас јужни Израел) пренета са Иродовог сина и наследника под римску власт 6. н.е., 10 година након Иродове смрти. Према Луки, анђео Гаврило је објавио Марији да је трудна. Због пописа, Марија и Јосиф су отпутовали у Витлејем. Све собе су заузете, па се Исус родио у штали. Анђели су најавили Исусово рођење пастирима, који су дошли и поклонили му се. Када му је било осам дана, Исус је био обрезан; затим је представљен у Храму у Јерусалиму, где су га похвалила два побожна старца Симеон и Ана.

Према јеванђељима, Исус је започео посебну мисију када га је Јован Крститељ крстио у реци Јордан. Са групом блиских следбеника лутао је селима од Галилеје (данас северни Израел) до Јудеје, а понекад и даље, подучавајући и чинећи чуда, посебно исцељивање. Као што је сачувано и у Библији и у књигама изван Библије, Исусова учења су имала неколико основних облика. Најпознатија учења укључују параболе, приче испричане да подучавају верску лекцију и блаженства, изјаве које почињу „Блажени су ...”

Научници су покушали да сместе Исуса у неколико историјских контекста. Он има неке афинитете према раном рабинском јудаизму. На пример, Исус је учио у синагогама, његови следбеници су га звали раби, а његова учења о љубави, заповестима и молитви (на пример, молитва Господња) подсећају на рабинска учења, посебно на учења школе јеврејског мудраца. Хилела. У исто време, Исусов нагласак на Царству Божијем и долазак Сина Човечијег може га повезати са другим, опскурнијим покретима који су, изгледа, очекивали неку врсту друштвеног и политичког преокрета. Неки научници с краја 20. века наглашавали су Исусову везу са сељачким класама у Галилеји. Они су такође видели и Исусова морална учења и његов начин живота – његово лутање – као јеврејску галилејску верзију моралних савета и начина живота филозофа који говоре грчки познати као циници.

Исус је погубљен разапињањем на крст под римским гувернером Понтијом Пилатом, кога извори изван Библије описују као посебно окрутног. Библија бележи да је у ноћи пре суђења и погубљења Исус славио последњи оброк са својим ученицима. За време јела, Исус је својим ученицима поделио хлеб који је преломио и вино. Овај чин је постао узор за један од најважнијих чинова богослужења у хришћанству, Евхаристију. Исусово разапињање је почело рано у петак ујутро. Речено је да је преминуо око 15.00 часова. Јеванђеља бележе како је тог поподнева Исусово тело скинуто са крста и стављено у запечаћену, чувану гробницу. Следеће недеље ујутру неколико следбеника је пронашло гробницу незапечаћену, нечувану и празну. На основу тога, и на основу Исусовог појављивања њима, ови следбеници су прогласили да је Исус Месија ког је Бог подигао из мртвих. Речено је да је убрзо након тога узашао на небо, и очекује се да ће се поново вратити на последњи дан суда.

УЧЕЊА

Према једном извештају, Исус је идентификовао две главне заповести: Љуби Бога и воли своје ближње (Матеј 22.34–40, Марко 12.28–34, Лука 10.25–28). У чувеној Беседи на гори (Матеј 5–7), Исус показује докле сежу ове заповести. На пример, он учи да ако неко удари особу по једном образу, та особа треба да окрене други образ и дозволи да се и он удари, а ако неко узме нечији капут, та особа треба да поклони свој или свој огртач, такође.

У исто време, за Исуса се каже да је објавио да се Божје царство приближило. Он је ово повезао са повратком фигуре познате као Син човечји. Подстицао је своје следбенике да чекају на долазак царства, јер ће оно доћи као лопов у ноћи. Такође се каже да је својим следбеницима дао знаке који би указивали на долазак дана Господњег, почевши од уништења Јерусалима (Матеј 24, Марко 13, Лука 21).

Коначно, неколико изрека које се налазе у јеванђељу по Јовану односе се директно на Исусов идентитет. У овим одломцима Исус се веома блиско повезује са Богом, кога назива „Оцем“, на пример, „Отац и ја смо једно“ (Јован 10:30). Свој однос са својим следбеницима такође карактерише метафорама: „Ја сам хлеб живота“; „Ја сам светлост света“; „Ја сам чокот, а ви сте лозе“ (Јован 6,35; 8,12; 15,5). Један од најомиљенијих одломака гласи: „Ја сам добри пастир. Пастир добри живот свој полаже за овце“ (Јован 10,11). Неки научници постављају питање да ли речи о Господњем дану и учењима у Јовану заиста потичу од Исуса.

ЗНАЧАЈ

Најранији хришћани су се уверили да је Исус Божји помазаник — Месија или Христос — што је проречено у текстовима јеврејске Библије. Такође су га идентификовали са већ постојећим принципом — Логосом или Речју — кроз који је Бог створио свет (нпр. Јован 1.1–14; Колошанима 1.16–17).

У првих неколико векова хришћанства, мислиоци су развили идеју да је Бог Тројица, један Бог у три личности. Делимично су то чинили на основу крштења „у име Оца и Сина и Светога Духа“. По овом мишљењу, Исус је био оваплоћени Бог, односно Бог који је постао људско биће.

Хришћанска црква је почела да успоставља ауторитативно учење о томе ко је био Исус на сабору у Никеји (325. н.е.). Сабор је осудио идеје учитеља по имену Арије, који је учио да је Син Божији прво биће које је Бог створио. Сабор је више волео метафору рађања — оца детета — него идеју стварања; у њему се наводи да је Бог Син „рођен, а не створен, једносуштан Оцу“. Отприлике 125 година касније, на Халкидонском сабору, хришћанска црква се одлучила за заједнички скуп формула да изрази ко је Исус. Ове формуле наглашавале су да је „јединствени Син [Божји], Господ наш Исус Христос“ заправо, потпуно и савршено божански и људски у исто време, две „природе“ савршено сједињене у једној „личности“.

Касније су хришћани развили много различитих слика о Исусу, на пример, Исуса као владара универзума, Исуса као жртве и откупнине и Исуса као узора како да се живи савршен живот. Кроз све ове варијације, учење Халкидона наставило је да дефинише хришћанско правоверје. У последњих 200 година, међутим, неки мислиоци су видели велики јаз између „Исуса историје“ и „Христа вере“. Хришћани под утицајем оваквог начина размишљања често су радије говорили о Исусу не као о Богу, већ као о великом моралном учитељу и примеру.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 238-240

Христос Пантократор из манастира Свете Катарине на Синајској гори, 6. век.