Једна од три главне гране хришћанства. Православне цркве су тачно познате као „Православна католичка црква“.
Реч „православан“ значи „имати исправна мишљења или веровања“. У случају православних цркава, то значи придржавање уредби седам древних, васељенских сабора. (Римокатоличка црква и неке протестантске цркве такође прихватају ове уредбе.) Сабори су били састанци епископа да би се утврдило хришћанско учење, посебно у погледу Исуса. Неке источне цркве, као што су Јерменска црква и Коптска црква, одбиле су да прихвате декрете сабора.
Православне цркве себе виде као настављаче традиције апостола. Заиста, важне центре православља основали су апостоли. Православни епископи такође чувају „апостолско прејемство“, као и епископи у римокатоличкој и неким протестантским црквама. Они се враћају непрекинутом линијом сукцесије до Исусових непосредних следбеника.
Православне цркве су настале у источном Римском царству које је говорило грчки. Римокатолицизам је настао у Западном римском царству које је говорило латински. Политичке и културне тензије између њих двоје довеле су до теолошких спорова 800-их година. Године 1054. папа и поглавар православних цркава, цариградски патријарх, екскомуницирали су један другог. Крсташи су 1204. године током Четвртог крсташког рата жестоко напали Цариград. Тек 1965. године папа и патријарх су поново успоставили пријатељске односе.
Православље се састоји од 15 независних територијалних цркава — на пример, цариградске, руске и грчке цркве — и три друге цркве које су полунезависне на Криту, у Финској и у Јапану. Независне цркве своје главне званичнике називају или патријарсима, архиепископима или митрополитима. Цариградски патријарх је признат као први међу једнакима. Лидери православних цркава никада нису полагали право на политичке моћи које је папство полагало на Западу. То је зато што се у Источном римском царству политичка моћ није распала као на Западу. До 1453. године Византијско царство је било покровитељ православља. Руско царство је преузело ту улогу до 1917. године.
Православни теолози су углавном другачије изражавали истину хришћанства од католичких и протестантских теолога. Католици и протестанти су имали тенденцију да размишљају у смислу правосуђа. Разговарали су о изворном греху, кривици, репарацији и помирењу. Уместо тога, православни теолози говоре о обожењу човечанства. У њиховим очима, људска бића су створена за заједницу са Богом. Заиста, људска бића налазе своје испуњење у божанском. Оваплоћење и посебно васкрсење Исусово сведоче о том испуњењу, упркос препрекама које живот у свету поставља. Црква и њене свете тајне су места на којима се данас дешава такво причешћивање и богослужење.
Као и Римокатоличка црква, и православне цркве признају седам светих тајни. Њихова централна богослужбена пракса је прослављање Евхаристије у Божанској литургији. Православне службе су дугачке, али су познате по својој лепоти и мистичном квалитету. Православне цркве дозвољавају чак и дојенчадима да примају хлеб и вино причешћа, под условом да су крштени. Православне цркве такође богато користе свете слике познате као иконе. Имају добро развијену традицију монаштва. Иако православни свештеници могу бити ожењени мушкарци, епископи морају бити у целибату.
Православне цркве нису придобиле толико преобраћеника кроз иностране мисије као католичке и протестантске цркве. Успон ислама у седмом веку ограничио је њихове могућности. Исто тако и релативна слабост хришћанских територија на којима су живели. Али руска црква се проширила по Азији, а затим успоставила мисије на Аљасци. У 19. и 20. веку, имигранти су донели и многе друге облике православног хришћанства у Сједињене Државе. 1970. московски патријарх је основао Православну америчку цркву, али јој не припадају све православне цркве у Америци.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 128-129
0 $type={blogger}:
Постави коментар