Адаптација хебрејске речи машиах, што значи „помазан уљем“. Технички, месија је фигура у јеврејској традицији. Он ће доћи у будућности да обнови славу Израела на крају времена и успостави мир међу народима. Хришћани тврде да је месија већ дошао у лику Исуса. У ствари, реч Христос — а тиме и назив за религију — потиче од грчке речи за „помазан уљем“.
Једноставније речено, месија се односи на било коју религиозну личност која ће доћи и спасити групу људи из ситуација патње и увести златно доба. Махди из ислама одговара овом опису. Он ће доћи на крају времена да поново успостави ред и веру у Бога када свуда около постане хаос. Сличне фигуре, мање или више месијанске, укључују будућу инкарнацију хиндуистичког бога Вишнуа познатог као Калки; Буду који ће доћи познат као Маитреја; и многе верске вође међу колонизованим народима у 19. и раном 20. веку.
Реч „месија“ се не користи у јеврејској Библији (Стари завет) ни на један од ових начина. Уместо тога, реч се односи на људе који су добили посебну службу кроз ритуал помазања. То се посебно односи на свештенике и краљеве. Јеврејска Библија садржи одломке који предвиђају будуће златно доба. Али ниједан од визионарских пасуса не повезује ову рестаурацију са ликом званом месија. Исаија је најближе томе. Он назива Кира, краља Персије, ЈХВХ-овим („Господњим“) месијом (Исаија 45,1). То је зато што је Кир, делујући у име ЈХВХ, освојио Вавилон и дозволио Јеврејима да се врате кући.
Мало пре Исусовог времена, идеја месије била је спојена са очекивањима будућег блаженства које долази на крају времена. Јевреји су почели да траже многе месије. Неки од њих су били свештеничке природе; неки су били краљевски. Чини се да је заједница повезана са свицима са Мртвог мора очекивала двојицу месија, по једног од сваке врсте.
У овом поднебљу први Исусови следбеници су прогласили да је он месија. Комбиновали су идеју да ће месија доћи на крају времена са идејом да је месија већ дошао. Такође су одвојили идеал месије од националистичких тежњи јеврејског народа. Врло рано је хришћанство постало покрет међу не-Јеврејима, а не међу Јеврејима.
Са уништењем Другог храма (70. н.е.) и неуспехом побуне Бар Кокхбе (135. н.е.) очекивања од месије порасла су у јудаизму. Ова очекивања су се односила на живот искључене и прогањане мањине. Не само да је Мојсије Мајмонид (1135–1204) навео веровање у долазећег месију као једно од 13 веровања које су делили сви Јевреји; месије су заправо често долазиле. Најпознатији је био Шабатај Зви (1626–76). Себе је прогласио месијом и стекао је велики број следбеника Јевреја у Турској. Неки од његових следбеника одбили су да напусте своје веровање у њега чак и када је под притиском починио неопростиви грех преласка у ислам.
Искуство таквих лажних месија је утицало. Данас многи Јевреји умањују сва очекивања да ће доћи месија. Али неки, као што је Абрахам Кук (1865–1935), повезују ционизам са месијанизмом. И непосредно пре него што је рабин Мојсије Менахем Шнирсон, вођа хасидске заједнице Лубавич, умро у Њујорку 1994. године, многи његови следбеници су очекивали да је он месија.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 291-292
0 $type={blogger}:
Постави коментар