Месопотамске религије

Древне религије подручја које је сада Ирак. Месопотамске религије постојале су од почетака културе засноване на градовима до 539. године п.н.е., када је Месопотамију покорило Персијско царство.

ИСТОРИЈА

Месопотамија значи „земља између река“. Односи се на земљу између река Тигра и Еуфрата. У античко доба северна и западна половина овог региона била је позната као Асирија. Јужна и источна половина била је позната као Вавилонија. Оба региона заузимају истакнуто место у Библији. Асирци су уништили северно краљевство Израела; Вавилонци су уништили јужно краљевство Јуде, а са њим и Соломонов храм у Јерусалиму. У првим данима, Вавилонија је била подељена на два дела. Њена северозападна половина била је позната као Акадија; њена југоисточна половина била је позната као Сумер.

Око 3500 п.н.е. цивилизација, односно култура заснована на граду, настала је у Сумеру. Раније су постојали мали градови у другим деловима Блиског истока. Али изгледа да је Сумер био најранија цивилизација. Историчар Семјуел Ноа Крамер је једном изјавио да „историја почиње у Сумеру“. Имао је на уму много „првих ствари“ којима су се Сумерани могли похвалити. Они су осмислили први систем писања; први су имали масовну производњу (имали су јела масовне производње); и подигли су прве монументалне храмове.

Сумерани су живели у независним градовима-државама, сваки са својим посебним богом. Сумерани су замишљали да се богови њихових градова-држава састају у скупштини. У сваком тренутку, најутицајнији бог у скупштини био је онај чији је град имао највећу моћ на Земљи. Богови сваког града боравили су у облику слике у храмовима. Слуге — то јест, свештеници — бринули су о њиховим потребама. Делимично их је издржавала земља коју је бог поседовао.

Неколико векова разни градови-државе су се такмичили за власт. Један град би преузео контролу над подручјем. Али његова владавина никада није дуго трајала. Отприлике 2350. године пре нове ере тај образац је почео да се мења. Појавили су се владари који су настојали да доминирају у целој Месопотамији. На крају су се две регионалне силе, Вавилон и Асирија, надметале да буду врховне. Када је Асирија била на челу, сматрало се да је њен бог Ашур највећи; када је владао Вавилон, његов бог Мардук је био врховни.

Али ни Асирци ни Вавилонци нису могли да одржавају своју власт у недоглед. Нису могли да се одупру растућој моћи Персије на истоку, у области данас познатој као Иран. Године 539. Кир Персијанац је освојио Вавилон и тако постао владар читавог региона. Ако се Кирова победа данас памти, то је зато што је дозволио Јеврејима који су живели у изгнанству у Вавилону да се врате кући у Јерусалим.

ВЕРОВАЊА

Имена неких месопотамских богова јасно их повезују са силама у природи. Инанино име значи „господарица неба“, а Енкијево „господар земље“. Али Месопотамци су мислили да њихови богови личе на људска бића. Такође су мислили да су богови различитих градова једни другима рођаци и да су се састајали на скупштини да разговарају о својим разликама.

До трећег миленијума п.н.е. (3000–2001 п.н.е.), Месопотамци су своје богове рангирали по важности. Највиши бог био је Ан, бог неба и отац богова. Енлил, бог ветра и олуја, био је вођа скупштине богова. Други важни богови су били Нинхурсага (богиња подножја брда), Инана и њен љубавник Думузи, Ерешкигал (краљица мртвих) и Енки. Ове богове су на крају помрачили по важности Ашур, бог Асирије, и Мардук, бог Вавилона.

Месопотамци су развили богату књижевност. Истраживала је неке теме које су и данас дубоке. Прича о Гилгамешу говори о моћном краљу који је узнемирен чињеницом да сви људи, укључујући и њега, морају умрети. Песма позната као „Енума Елиш“ говори о томе како је настао свет. Једна прича приписује људску болест пијаној свађи између бога Енкија и богиње Нинхурсаге.

Прича о Атрахазису је подједнако песимистична по питању места људских бића у свету. Богови нису хтели да раде, каже се, па су убили бога, помешали његову крв са прљавштином и направили људска бића. Али људска бића су била превише бучна за Енлила, па је покушао да их убије великом потопом. Није успео, али само зато што је Еа — акадски за Енкија — рекао Атрахазису да изгради арку. Када је дошао потоп, Атрахазис, његова породица и репрезентативне животиње ушли су у ковчег и били спашени.

ПРАКСА И ОРГАНИЗАЦИЈА

Месопотамци су мислили да њихови богови живе на небу, али су такође сматрали да богови живе на Земљи у облику слике. Ове слике су чуване у посебним зградама познатим као храмови. Тамо се одвијао већи део месопотамског ритуала.

У храмовима су се обављале две врсте обреда. У свакодневним ритуалима задовољавале су се потребе богова. Свештеници би мењали одећу слике према редовном распореду. Такође су стављали храну испред слике у време оброка да би је јела. Када би бог завршио, храна би била подељена самим свештеницима, а можда и краљу.

Друга врста ритуала обухватала је празнике који су се одржавали током целе године, као што је новогодишњи ритуал. У тим приликама свети лик је изношен ван храма, а у слављу су учествовали људи, поред свештеника. Неки утицајни научници су празнике назвали светим драмама. Они су идентификовали неколико различитих драма: свети брак, смрт, путовање, ритуално орање и ритуална битка.

Није све месопотамско обожавање било усредсређено на слике у градским храмовима. Појединци су имали своје личне богове, које су сматрали родитељима. Они су свакодневно обожавали ове богове на олтарима код куће. Поред тога, Месопотамци су били посебно заинтересовани за учење воље богова. Веровали су да им се понекад богови појављују у сновима. Такође су веровали да могу да одреде карактер универзума у датом тренутку испитивањем изнутрица оваца и, у каснијем периоду, посматрањем звезда и планета.

ЗНАЧАЈ

Иако се месопотамске религије више не практикују, оставиле су за собом богато наслеђе у најстаријој светској књижевности. Као што прича о Атрахазису показује, месопотамске религије су такође имале утицај на религију старог Израела, а преко ње и на јудаизам, хришћанство и ислам.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 289-291