Џаинизам

Религија у Индији. Џаини су добили своје име јер следе учење и пример џина, што значи победник. За њих је победник Махавира (шести век п.н.е.). Открио је начин да се савладају силе које држе људе везане за континуирано поновно рођење, познато на санскрту као самсара.

Џаини тврде да је њихова религија стара милионима година. За њих је Махавира 24. у низу тиртанкара или онај који прелази газ. То су људи који су направили газове преко тока самсаре. Бар у свом садашњем облику џаинизам је израстао из широког покрета у североисточној Индији у шестом веку п.н.е. У то време шрамани — мушкарци и у мањој мери жене — одустали су од обичног породичног живота. Такође су одбацили жртве описане у светим књигама познатим као Веде. Уместо тога, лутали су, молили за храну и посветили се учењима и праксама које су обећавале духовно ослобођење. Најпознатија религија која је израсла из овог покрета је будизам. Џаинизам је друга.

Будизам се практикује широм света, али џаинизам остаје ограничен на Индију. У вековима након Махавире, ширио се дуж трговачких путева у јужну и западну Индију. То су данас њена два упоришта. У првом веку нове ере заједница се поделила. Повод је био спор око тога чега се морају одрећи они који лутају. Једна група је инсистирала да се морају потпуно одрећи одеће. Њихова заједница се зове дигамбара, „обучени у небо“. Друга група је инсистирала да је довољно да луталице носе само једноставну белу тканину. Њихова заједница се зове светамбара, „обучени у бело“. Дигамбара џаини су посебно јаки у јужној индијској држави Карнатака. Светамбара џаини обично живе у западноиндијској држави Гуџарат.

Дигамбаре и светамбаре имају различите свете књиге, али деле иста основна веровања. Попут хиндуиста и будиста, џаини верују да се људи непрестано изнова рађају. Ово поновно рођење је резултат акције (санскрит, карма). За разлику од хиндуиста и будиста, међутим, џаинисти кажу да је у овај процес укључена посебно фина врста материје. Кад год људска животна сила, ђива, делује, ова фина материја се држи за њу и оптерећује је. Циљ џаинске праксе је да очисти ђиву од кармичке материје. Када је ђива чиста, она се уздиже до највише тачке у универзуму. Тамо остаје непомућено заувек.

Џаинска заједница има два неједнака нивоа. монаси и монахиње усвајају начин живота заснован на лутању и просјачењу. Лаици одржавају домаћинство и раде. На оба нивоа жене су генерално у инфериорном положају.

За монахе и монахиње се каже да су ближи коначном ослобођењу. Главно правило које управља њиховим понашањем је неповређивање (санскрит, ахимса). Светамбарски монаси и монахиње стављају крпе преко уста, мету стазе којима ходају и процеђују воду да не би повредили мала жива бића. Најнапреднији џаини иду још даље: у старости улазе у ослобођење уздржавајући се од јела и пића док не умру.

Лаици и лаици следе ахимсу, али у мањој мери. Као резултат тога, сви џаини су строги вегетаријанци. Џаини су такође успоставили неколико уточишта за животиње. Осим тога, лаици дају храну и пиће монасима и монахињама — дарове који им помажу да духовно напредују. Посећују и храмове. Тамо се клањају пред сликама тиртанкара. Џаински храмови укључују неке од најпознатијих верских споменика у Индији: бујне мермерне храмове на планини Абу и неке од богато украшених храмова у Хаџурахоу.

Крајем 20. века у свету је било само око четири милиона џаина. Али у заговарању ахимсе и вегетаријанства, џаинизам је имао дубок утицај на индијско друштво. На пример, снажно је утицао на вођу индијског покрета за независност Мохандаса Гандија.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 228-229