Уобичајени термин за покрете данашњице који настоје да ревитализују ислам и враћају се строжем поштовању исламских обичаја. Нарочито због напада 11. септембра 2001. и бомбашких самоубица усмерених против Израелаца на Блиском истоку, многи аутсајдери повезују исламски фундаментализам са тероризмом и насиљем. То не важи само за људе у Сједињеним Државама и Израелу. Многи хиндуси, такође, себе виде као укључене у борбу против муслиманских покушаја да униште њихово наслеђе. Само неке исламске фундаменталистичке групе су се, међутим, бавиле тероризмом и насиљем. Да бисмо разумели насилне, као и ненасилне облике исламског фундаментализма, потребно је знати позадину из које су настали.
САВРЕМЕНИ ИЗАЗОВИ ТРАДИЦИОНАЛНОМ ИСЛАМУ
Ислам се први пут појавио у Арабији у седмом веку нове ере и брзо се проширио. До краја века муслимани су владали територијом од Шпаније на западу преко северне Африке и Блиског истока до Персије (данашњи Иран) и даље на истоку. Муслимани су ову огромну експанзију видели као знак Божјег задовољства. Затим, у наредних неколико векова, исламске цивилизације су предводиле свет у науци, математици и технологији и произвеле чуда архитектуре, као што су Алхамбра у Шпанији и Таџ Махал у Индији. Истина, било је изазова. Као резултат крсташких ратова, хришћани су успели да формирају хришћанске државе у региону Израела и Палестине за век или два. Али већином је исламски Блиски исток остао доминантан. Такође је релевантно, с обзиром на антагонизам између Јевреја и муслимана данас, да су многи Јевреји који су бежали од прогона у Европи током средњег века и инквизиције пронашли сигурност у исламском свету.
Данас је, наравно, статус исламских земаља много другачији. Временом је Европа надмашила муслиманске моћи у научном развоју и војној технологији. Од 18. до средине 20. века муслимани су се нашли под влашћу европских колонијалних сила. Крајем 19. и почетком 20. века најдаровитији муслимани отишли су у Европу — а касније и у Сједињене Државе — ради образовања. Многи од ових људи су вратили западњачке идеале кући. Колонијална владавина је такође охрабрила многе муслимане да напусте своје традиције и усвоје западне обичаје. До средине 20. века утицајни муслимани су почели да верују да је традиционални ислам застарео, и кривили су оно што су сматрали овом заосталошћу за своју неспособност да се одупру колонијалним освајањима.
Многи су се надали да ће модернизација исламске области света поново учинити јаким и просперитетним. То се није десило. Просперитет јесте дошао, али је углавном био ограничен на мале групе. Осим тога, нове независне исламске владе нису испуниле очекивања. Године 1948. Уједињене нације су, углавном захваљујући напорима Северноамериканаца и Европљана, створиле државу Израел. Многи муслимани су је видели као нову државу крсташа. Када су израелске снаге брзо поразиле арапске војске у Шестодневном рату 1967. године, муслиманско самопоуздање је постало веома ниско.
У том контексту је настао и растао исламски фундаментализам. Неки исламски лидери приписали су слабост исламских држава не заосталости исламских традиција, већ томе што су државе напустиле Бога и његов закон. Један ирански мислилац, Џалал Али Ахмад (1923–69), назвао је проблем „вестоксификацијом“. Нарочито од 1967. многи су послушали позиве да се врате строжијој или вернијој пракси ислама. Резултат је био огроман раст онога што људи у Северној Америци често називају исламским фундаментализмом.
РЕВИТАЛИЗАЦИЈА ИСЛАМА
Важно је нагласити да нису сви муслимани данас фундаменталисти и да нису сви муслимански фундаменталисти терористи. Две карактеристике пре свега карактеришу исламски фундаментализам. Муслимански фундаменталисти одбацују вредности и форме америчког и европског друштва. У исто време, они се самосвесно труде да живе своје животе у складу са оним што виде као Божији диктат.
Ислам се традиционално представљао као тотални начин живота. За муслимане, ово има смисла, јер Бог није ограничен на кутију. Као стваралац, он је одредио прави начин да његова створења живе у свим сферама живота. Муслимани Божји закон називају шеријатом.
Једна од последица овог гледишта је да западни секуларизам – између осталог, раздвајање цркве од државе, религије и владе – представља проблеме за многе муслимане. (Многи хришћани у Сједињеним Државама размишљају на сличан начин; они инсистирају на томе да Сједињене Државе треба да буду хришћанска нација.) За фундаменталистичке муслимане, праведна држава је она која поштује Божји закон. То јест, влада у складу са шеријатом. Када виде да модерни, секуларни Запад угрожава ово правило, реагују тако што се боре да га заштите. Та борба је на арапском позната као џихад.
Упркос идеји која је уобичајена у Северној Америци да џихад значи „свети рат“, већина фундаменталистичких муслимана себе не сматра позваним да узму оружје. Уместо тога, они себе виде као позване да поштују традицију ислама и да подстичу друге да то чине. Такође се осећају позваним да унапреде друштво кроз добротворне организације. (Овакво саосећање према другима је главна карактеристика исламских учења.) Они осуђују корупцију у влади и траже владе које су одговорне у коришћењу новца и поступању према људима. Даље, они се противе променама у вредностима и животним стиловима за које виде да иду против Божје воље. Једна област у којој они – као и други – виде да се ове промене дешавају је сексуалност и родне улоге. Фундаменталистички муслимани наглашавају скромност за жене, коју често симболизује ношење хиџаба или покривала за главу. Крајем 1990-их радили су заједно са Римокатоличком црквом у супротстављању неким променама традиционалног друштва које фаворизују феминисткиње.
ИСЛАМСКИ ФУНДАМЕНТАЛИЗАМ У ИСЛАМСКИМ ДРЖАВАМА
Од 1970-их исламски фундаментализам расте огромном брзином у државама у којима муслимани чине већину становништва. Два рана догађаја посебно су дала инспирацију. Први је био учинак египатске војске у рату са Израелом 1973. године. Анвар Садат (1918–1981), председник Египта, представио је рат као изазов за ислам; чинило се да резултати потврђују да је будућност у повратку исламу. Затим, 1979. године, народ Ирана је збацио шаха, чија је западњачка влада била све више корумпирана. У ствари, Иранци са много различитих политичких и верских уверења, либерали као и конзервативци, донели су револуцију. Успостављање Ирана као исламске републике, међутим, и успон до доминације ајатолаха Хомеинија оставили су либерале фрустрираним и дали наду муслиманским фундаменталистима широм света.
До краја 20. века многе исламске државе су искусиле последице исламског фундаментализма. Од 1920-их Турска је била најсекуларнија држава у исламском свету, али је до краја века моћна политичка партија, Рефах партија, заговарала повратак исламској пракси. У Египту је Муслиманско братство нашло много присталица, као и Џамат-и-Ислами у Пакистану. Исламски фундаментализам је био посебно јак међу професионалцима образованим на Западу, као што су лекари и инжењери, па су поред наглашавања поштовања исламских обичаја, ове организације често биле активне у унапређењу здравља, образовања и благостања. Поред тога, политички лидери као што су Муамер Гадафи (р. 1942) из Либије (технички социјалиста), Анвар Садат из Египта, Зија ул-Хак (1924–88) из Пакистана и Џафар ал-Нумајри (р. 1930) из Судана је покушао да привуче подршку позивањем на ислам. Можда најокрутнији покушај владе да спроведе исламску политику био је покушај талибана у Авганистану.
Неки муслимански фундаменталисти, они који су најпознатији у Сједињеним Државама, отишли су даље. Они су прихватили насиље, баш као и неки хришћански фундаменталисти. Они себе виде као укључене у рат са западним силама, ционизмом и владама оних које виде као номинално исламске државе. Пошто ове владе не поштују шеријат у свим сферама живота, изгубиле су легитимитет у очима екстремних фундаменталиста, који сматрају да такве владе треба да буду свргнуте. Рани пример је био атентат на Анвара Садата 1981. Он је постао непопуларан не само због подршке раздвајању религије и политике 1979. године, већ и због диктаторског карактера своје владавине.
Важно је не занемарити насиље у које су укључене такве групе. Добро познати примери укључују самоубилачке бомбашке нападе које је спонзорисао Хамас у Палестини, који је антиизраелски, али не и антизападни, и нападе Ал-Каиде на САД и њихове савезнике. Ове групе део своје привлачности изводе делујући на основу дубоких фрустрација које осећају многи муслимани. Али групе као што је Хамас такође црпе своју подршку из напора које деле са умеренијим муслиманским фундаменталистима: добротворним радом за бољитак друштва и стресом, за разлику од неких других исламских влада и група, на поштењу и одговорности према људима које представљају.
ПОНОВНО ОТКРИВАЊЕ ИСЛАМА ИЗВАН „КУЋЕ ИСЛАМА“
Један број муслимана сада живи као значајна мањина у земљама попут Француске, Велике Британије и Сједињених Држава. Исламски фундаментализам се допада и некима од њих.
Многи муслимани који живе изван „куће ислама“ боре се са питањима идентитета. Шта значи бити муслиман за некога ко је рођен у Сједињеним Државама, на пример, где су хришћанство, а тачније протестантизам, обликовали толики део јавне културе? На пример, како муслимани могу клањати подневни намаз у петак, када је петак радни дан и немају довољно слободног времена? Ово питање је посебно тешко када муслимани доживљавају дискриминацију или од владине политике, као у Француској, или од елемената друштва у целини, као у Великој Британији.
Исламски фундаментализам даје одговор на питања идентитета који је посебно задовољавајући јер је јасан и бави се осећањем друштвене инфериорности: муслимани се морају држати одвојено од ширег друштва, које је напустило Бога, и следити Божије путеве. Неки који заговарају исламски фундаментализам на Западу заговарају повратак у исламске земље. Други се боре око тога како да спроведу тај увид у земље у којима су муслимани у мањини.
ШТА ЋЕ ДОНЕТИ БУДУЋНОСТ?
Што се тиче религије, предвиђања будућности су ноторно непоуздана. Немогуће је са сигурношћу рећи каква ће бити коначна судбина исламског фундаментализма. У овом тренутку, међутим, исламски фундаментализам је моћна сила која утиче не само на муслимане већ и на цео свет.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 165-168
0 $type={blogger}:
Постави коментар