Учинити себе чистим у религиозном смислу. Практично све религије имају неки концепт оног што је чисто – то јест, оно што би требало да буде, и што је исте чисте природе као душа и божанско – и о ономе што је загађено, другим речима, супротно: прљаво, опасно, природе која одваја од божанског.
Загађивачи могу бити унутрашњи: зло, „нечисте“ мисли, грешне идеје, лоши ставови. Могу се изразити у понашању: грешним делима, кршењу табуа, нетачним вршењем ритуала. Или могу бити спољашњи или повремени. Многа друштва, на пример, имају појмове да су ствари као што су измет, крв, порођај, болест, присуство смрти или леша инхерентно загађујуће и да могу захтевати ритуално прочишћавање пре него што се особа која им је изложена може сматрати чистом и извршити одређена религиозна дела, или чак бити прихваћена у друштву. Понекад се одређене животиње сматрају нечистим, било инхерентно или као храна, као у традиционалним правилима исхране ортодоксног јудаизма и ислама, која забрањују јести месо свиње. Понекад, као у хиндуистичком кастинском систему, нека људска бића и њихова занимања се сматрају нечистима у односу на оне вишег статуса, па контакт између њих мора бити ограничен.
Ритуални начини уклањања нечистоће су веома чести. Често особа која се препустила унутрашњем загађењу или греху треба да се исповеди и покаје да би то надокнадила, као у римокатолицизму. Спољашње и друге врсте загађења могу бити уклоњене таквим радњама као што су ритуално купање, ритуални гестови пометања, ритуална употреба воде, соли или ватре (све се широко сматра прочишћавајућим) и слично. Често верске службе почињу ритуалним гестовима који прочишћавају подручје и присутне особе, као што је прскање светом водом у католичким традицијама хришћанства или махање зимзеленом граном у шинтоу. Чак и када ритуални изрази чистоће насупрот загађености нису присутни, они се често осећају изнутра и њима се бавимо.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 364
0 $type={blogger}:
Постави коментар