Главно зло биће је у јудаизму, хришћансту и исламу. У јеврејској Библији Сатана се најистакнутије појављује у књизи Јова. Ту он није позната фигура каснијих времена. Он је анђео на Божјем суду. Његова функција је да изнесе оптужбе против људских бића Богу.
Нешто пре Исусовог времена, Сатана је попримио познатији облик. Постао је противник Бога који искушава људска бића на грех. У Новом завету он се непрестано супротставља Исусу. Он се такође појављује као кушач у Курану. Тамо га зову и Иблис. Јеврејске, хришћанске и исламске слике Сатане и његовог функционисања разликују се у детаљима. Сво троје, међутим, повезују Сатану са змијом. Слика Сатане уобичајена у Северној Америци — рогато биће са вилама и репом — изгледа да потиче из средњовековног хришћанског фолклора.
Ни јудаизам, ни хришћанство, ни ислам не чине Сатану по моћи једнаким Богу. Сви они инсистирају на томе да ће Бог на крају победити Сатану. Заиста, за хришћане је та победа већ извојевана Исусовом смрћу и васкрсењем. Али неки су заузели позитивнији став о Сатани. На пример, суфи ал-Халаџ (око 857–922) узео је Сатану за свој модел. Како је то видео, Сатана је верно испунио улогу коју му је Бог доделио, упркос последицама.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 408
0 $type={blogger}:
Постави коментар