У јудаизму, ауторитативна кодификација и коментар на усмену Тору. 70. н.е., римске трупе су уништиле Храм у Јерусалиму.
Овај догађај је учинио немогућим практиковање религије древног Израела и Јуде. Та религија се усредсредила на приношење понуда и жртава Богу у Храму. Тада је 135. године н.е. покушај Бар Кохбе да створи независну јеврејску државу пропао. Као резултат тога, Јеврејима је било забрањено чак и да уђу у град Јерусалим. Ови догађаји су представљали изазов: како из традиције која се више није могла практиковати синтетизовати религију за оне који живе у изгнанству. Изазов је пао на рабине, који су се специјализовали за проучавање Торе. Као одговор, створили су јудаизам какав данас познајемо. Њихови напори су сачувани у списима познатим као Мишна и Талмуд.
Мишна је јеврејска реч која значи учење или понављање. Према рабинима, Мојсије није записао сва упутства која је добио од Бога на гори Синај. Уместо тога, научио је напамет нека упутства и усмено их предао. Ова усмена Тора је записана у Мишни. Традиција каже да је Мишну забележио око 200. године н.е. вођа Јевреја у Палестини, Јуда ха-Наси (око 135-око 220).
Мишна има шест „наредби“ или делова. Они су даље подељени на 63 трактата и 531 поглавље. Шест наредби говори о (1) пољопривреди, (2) одређеним временима, као што су празници и суботе, (3) женама, посебно у вези са браком и разводом, (4) одштети, односно кривичном и грађанском праву, (5) поретку Храмске процедуре и (6) прописима који се тичу чистоће. Као што је северноамерички научник Џејкоб Нојзнер истакао, добар део Мишне говори о јерусалимском Храму, иако је Храм био у рушевинама и Јевреји нису могли да кроче у Јерусалим. Ови делови Мишне не описују како човек данас треба да живи. Уместо тога, они чувају наслеђе прошлости и представљају знак наде за будућност. Други делови Мишне говоре о понављаним појавама обичног живота. За разлику од Библије, Мишна има врло мало тога да каже о историјским догађајима.
Након што је Мишна састављена, рабини су расправљали и расправљали о њеном значењу. Талмуд — јеврејски за „проучавање“ — садржи резултате њихових дискусија. Прати организацију Мишне, узимајући и истражујући сваку тему редом. Понекад се чини као да су рабини потпуно ван теме. Код других изгледа као да покушавају да цепидлаче. У сваком случају, њихове расправе сведоче о интензивном, интелектуалном етосу у коме је било подједнако религиозно проучавати закон као и поштовати га.
Постоје две „рецензије“ или верзије Талмуда. Јерусалимски Талмуд је састављен у Галилеји, упркос свом имену, током петог века пре нове ере. У њему се коментарише 39 од 63 трактата у Мишни. Вавилонски Талмуд је састављен у Вавилонији, данас Ираку, око 600. године нове ере. У њему се коментарише 37 трактата. То двоје се значајно преклапају, тако да нема сваки трактат Мишне талмудски коментар повезан са њим. Јерусалимски Талмуд се уже ограничава на објашњење Мишне и решавање очигледних противречности у њој. Вавилонски Талмуд такође садржи есеје који коментаришу Библију. Отприлике од 1000. године вавилонски Талмуд се сматра ауторитативним. Као резултат тога, научници су мање проучавали Јерусалимски Талмуд.
У 18. веку су почела да се укидају законска ограничења против Јевреја, а Јевреји су почели да учествују у животу ширих друштава у којима живе. Као резултат тога, талмудска студија више нема утицај који је имала када су рабини били правни стручњаци и судије за самодовољне јеврејске заједнице. Ипак, проучавање Талмуда остаје важно средство за општење са Богом.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 437-438
0 $type={blogger}:
Постави коментар