Кршење Божијих упутстава. Иако је идеја греха важна у јудаизму, посебно је важна у хришћанству.
Циљ јудаизма је да освети живот, односно да учини живот светим следећи Божија упутства. Јудаизам признаје да су људи у искушењу да се понашају на начине који крше Божја упутства. Другим речима, они су у искушењу да греше. Заиста, у једном или другом тренутку сваки човек греши. Чак ни Мојсије, који је лично примио Тору од Бога, није био без греха.
Рабини, или они који су доносили јеврејски закон, класификовали су грехе. Неки греси су греси извршења: људи чине нешто што крши Божја упутства. Неки греси су греси пропуста: људи не успевају да ураде нешто што је Бог желео. Људи намерно чине неке грехе. Али људи такође могу да греше без намере да то учине или чак нису свесни да су згрешили. У сваком случају, Јевреји верују да Бог, попут саосећајног родитеља, опрашта онима који се искрено кају. На Дан помирења Јевреји посте, моле се и заједно траже од Бога опроштај за своје грехе. Јевреји, међутим, не виде спсење од греха као најважнији циљ јудаизма.
За традиционалне хришћане грех је створио стање из којег сви људи треба да буду спасени. Као резултат тога, Бог је послао свог сина Исуса да умре на крсту. Неки хришћани на овај чин гледају као на „заменско помирење“. Умирући на крсту, Исус је платио казну коју су људска бића дуговала Богу због свог греха.
Попут Јевреја, хришћани разликују грехе пропуста и извршења и намерне и ненамерне грехе. Протестантски и посебно римокатолички мислиоци класификовали су их на друге начине.
У четвртом веку н.е. британски монах по имену Пелагије је учио да су деца безгрешна. Личили су на Адама пре пада. Као одговор, Августин Ипонски развио је идеју првобитног греха. Каже да су људска бића од почетка рођена у стању које је покварено грехом. Као резултат тога, неизбежно је да ће сва људска бића грешити у мислима, речима и делима. Ова грешна дела називају се стварним гресима, да би се разликовали од наслеђеног првобитног греха.
Римокатолички мислиоци су такође класификовали грехе као теже и мање тешке: смртне и лаке грехе. Према Томи Аквинском, смртни грех одвраћа човека од Бога. Према томе, смртни греси морају бити опроштени у сакраменту покајања. Лаки грех само ремети човеков однос са Богом. Традиција говори о седам смртних грехова: гордости, зависти, беса, лењости, среброљубља, прождрљивости и пожуде. Протестантски мислиоци одбацују разлику између смртних и лаких греха. За њих, сви греси подједнако ремете нечију везу са Богом. Само Божја милост може обновити овај однос.
Већина религија признаје да су људска бића мање него савршена, али не сматрају ову несавршеност грехом. Класични научник Е. Р. Додс је једном разликовао два типа културе, „културе срама” и „културе кривице”. Према Додсу, неке културе, попут раних Грка, наглашавају јавну срамоту због неуспеха. Други истичу кривицу која је резултат неправилних поступака. У јудаизму и хришћанству, кривица се може посматрати као психолошки пандан греху.
Једнако важно, нису све религије схватиле етичке наредбе као упутства од Бога. У хиндуизму, будизму и џаинизму, лоши поступци не вређају ствараоца који је наредио људским бићима како да се понашају. Критеријуми доброг и лошег су једноставно дати, а последице деловања (карма) обично проистичу из деловања природних процеса.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 425-426
0 $type={blogger}:
Постави коментар