Религија у Русији

Религија у Русији и бившем Совјетском Савезу. Православно хришћанство је формално уведено у Русију и прихваћено од стране Кијевске кнежевине, тада највеће руске државе, 988. н.е.

Од тада, религија у Русији је углавном повезана са Руском православном црквом, која је и даље традиционална вера велике већине становништва. Ова црква је била блиско повезана са државом у време цара, а за већину људи Русија и православље били су једно те исто. Црква је од давнина позната по својој дугачкој, али лепој литургији, богатом музичком наслеђу, црквама са куполама од лука и живописним иконама (слике Исуса и светих). Такође има традицију дубоке духовности, која се усредсређује на идентификацију са страдањем и васкрсењем Христовим и идеалом „јуродивих (будала) за Христа“, или свеца равнодушног према спољашњим околностима живота. У исто време, превласт руског православља у царским временима често је доводила до прогона Јевреја и других неправославних мањина.

Са комунистичком револуцијом 1917., атеизам је званично наметнут Русији и, у принципу, религија је остављена да нестане као предмодерна, застарела институција. У пракси је, међутим, ситуација била сложенија: Комунистичка партија и држава су понекад жестоко нападале и прогањале религију, а понекад (нарочито током Другог светског рата) се с њом спријатељиле како би окупиле лојалност и верника и неверника и створиле повољан имиџ у спољашњем свету. У сваком тренутку, међутим, управљање верским телима, посебно Руском православном црквом, било је строго контролисано, а верске вође који су иступили из поретка строго су кажњавани.

Након слома комунизма 1989. године, слика се драматично променила. Чинило се да су се током 1990-их верска уверења, под новим режимом, знатно повећала. Цркве су поново отворене, верски лидери су били укључени у јавни живот, а религија је била веома видљива у медијима. Мањински покрети, нови и стари, настојали су да искористе нову отвореност духовног живота у свим његовим варијантама.

Упркос царском и совјетском угњетавању, Русија већ дуго пружа уточиште за дисидентске и мањинске верске групе. Рани пример су староверци, група коју су крајем 1600-их формирали они који су се противили реформама које су у Руску православну цркву увели патријарх и цар. Други рани дисиденти били су руски типови радикалних протестаната, као што су духоборци, строги пацифисти и следбеници „унутрашње светлости“ који су одбацивали свете тајне и друге спољашње облике религије, и молокани, такође пацифисти и следбеници унутрашњег вођства, а неке њихове праксе личе на оне повезане са пентикостализмом.

У 19. веку западни мисионари су увели друге облике протестантизма, посебно баптизам, Јеховине сведоке, адвентизам седмог дана и пентикостализам. Спиритуализам се такође појавио у Русији, а две главне личности модерног окултизма и езотеризма, Јелена П. Блавацка (1831–91), суоснивач теозофије, и Георгиј Гурђијев (око 1872–1919), били су из региона који су тада били део Руског царства.

Под новом верском слободом из 1990-их, у Русији се појавило још више нових религија, а уведене су и друге, попут покрета Харе Кришна. Један од резултата био је контроверзни нови закон о верским слободама из 1997. године који је поставио чврста ограничења на активности нових религија и група које су доведене изван Русије.

Традиционалне етничке мањине укључују муслимане, око 7,6% становништва 2000. године, и мањи број Јевреја и будиста. Односи између њих и хришћанске већине често су били болни. Јевреји су трпели дискриминацију и прогон и под царском и у комунистичкој владавини. Почетком 21. века, Чеченија, углавном муслиманска, покушала је да се отцепи од Русије, са насилним резултатима.

Русија, огромна земља са новооткривеном слободом, али традицијом верске политике наметнуте одозго, остаје у духовном врењу које има могуће последице по свет у целини.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 398-399

Руска православна катедрала Светог Василија 

у Москви је светска баштина.