Румунска гркокатоличка црква

Румунска гркокатоличка црква или умунска црква уједињена са Римом, гркокатоличка (латински: Ecclesia Graeco-Catholica Romaniae; румунски: Biserica Română Unită cu Roma, Greco-Catolică), понекад се назива, у односу на њен византијски обред, Румунска византијска католичка црква је суи јурис источна католичка црква, у пуној заједници са Католичком црквом. Има ранг велике архиепископске цркве и користи византијски литургијски обред на румунском језику. Она је део великих архиепископских цркви Католичке цркве које се не одликују патријаршијском титулом.

Кардинал Луцијан Мурешан, архиепископ Фагараша и Алба Јулије, служи као поглавар Румунске гркокатоличке цркве од 1994. године. 16. децембра 2005. године, као Румунска црква уједињена са Римом, гркокатоличка црква је подигнута на ранг Велике архиепископске цркве папе од Бенедикта XIV, а Луцијан Мурешан је постао њен први велики архиепископ. Мурешан је на крају проглашен за кардинала, на конзисторији од 18. фебруара 2012.

Поред Архиепархије Фагараш и Алба Јулиа, у Румунији постоји још пет гркокатоличких епархија (Епархија Орадеа Маре, Епархија Клуж-Герла, Епархија Лугож, Епархија Марамуреш, и Епархија Светог Василија у Букурешту) као и једна прекоморска епархија, Румунска католичка епархија Светог Ђорђа у Кантону, која одговара директно архиепископу и Светој Столици, у Сједињеним Америчким Државама и Канади. 

Према подацима објављеним у Annuario Pontificio из 2016. године, Румунска гркокатоличка црква је крајем 2012. имала 504.280 чланова, 8 епископа, 1.225 парохија, око 835 дијецезанских свештеника и 235 богослова сопственог обреда. На попису румунске владе из 2011. године, број њених следбеника који живе у Румунији био је чак 150.593, од којих су 124.563 етнички Румуни. Спор око ове бројке помиње се у извештају Стејт департмента Сједињених Држава о верским слободама у Румунији. Огромна већина румунских епархијских свештеника у Румунији је ожењена.

Поред тога, у Румунији постоји још пет католичких бискупија, које припадају Латинској цркви, чији су чланови бројнији.

Историја 

Гркокатоличка црква у Медијашу, 

коју је саградио епископ Јоан Боб

Стара грко-католичка црква у Сибију, 

коју је саградио епископ Григоре Мајор

Након хабзбуршког освајања Трансилваније 1687. године, митрополит Атанасије Ангел ступио је у пуно заједништво са Римском столицом актом о унији из 1698. године, који је озваничен на сабору епископа 4. септембра 1700. године. То је био део процеса уједињење румунског православног становништва са католичком црквом (Римска црква) новоствореном гркокатоличком црквом, некадашњом православном црквом Румуна из Трансилваније. 

Уласком у Унију, Атанасије и остали епископи, заједно са својим епархијама, прихватили су врховну власт папе, док су им у исто време дато право да држе сопствени грчки византијски литургијски обред. Диплома коју је издао цар Леополд I прогласила је да је Румунска православна црква у Трансилванији једно са Католичком црквом и Светом столицом. Трансилвански Румуни су стога били охрабрени да пређу у католичанство и придруже се Румунској уједињеној цркви (Гркокатоличкој цркви), док су могли да задрже византијски обред, ако су у исто време прихватили четири доктринарне тачке које је прогласио Фирентски сабор (1431. и 1445.): врховна власт папе над читавом црквом; постојање чистилишта; клаузула Филиокве; и ваљаност употребе бесквасног хлеба у слављењу Евхаристије у Латинској цркви (православци су тврдили да је латинокатоличка употреба бесквасног хлеба била погрешна).

Корак који су предузели митрополит Атанасије Ангел и његов Свети синод омогућили су етничким Румунима у Трансилванији (тада део Хабзбуршке монархије) једнака права са онима других трансилванијских народа, који су били део Унио Триум Натионум: мађарско племство, Трансилванијски Саксонци и Секељи. Овај догађај се поклопио са доласком језуита у Трансилванију (други пут), који су покушали да приближе ову провинцију западној Европи. Међутим, православна српска власт и протестантско трансилванско племство нису били благонаклони румунским православним преобраћеницима, а то је заузврат довело до формирања румунских православних покрета који су се залагали за слободу богослужења за целокупно ердељско становништво – најистакнутији су покрети које су предводили српски монах Висарион Сараи, Николае Опреа Миклауш и бошњачки монах Софроније од Ћоаре, под утицајем доминантне Српске православне цркве.

Године 1721. епископска резиденција је премештена из Алба Јулије у Фагараш, а на крају у Блаж (1737). Након ове промене, Блаж је постао центар учења и националног буђења свих Румуна.

Године 1761. Петру Павел Арон (1709–1764), епископ Фагараша и поглавар Румунске гркокатоличке цркве, превео је Библију Вулгату на румунски. Док су румунски православни задржали црквенословенски као званични богослужбени језик до 1863. године, Румунска црква уједињена са Римом користи румунски народни језик од свог настанка. У 19. веку, у време када је мађарска влада водила политику мађаризације у Трансилванији, Румунска гркокатоличка црква, уз помоћ Трансилванске школе (Școala Ardeleană) и Трансилванског меморандума, играла је истакнуту улогу у отпору покушајима етничке асимилације. Штавише, многе водеће личности румунског покрета за еманципацију у Трансилванији, као што су Симион Барнуциу и Јулиу Маниу, започеле су своју каријеру као лаици Гркокатоличке цркве.

Додатне грко-католичке епархије су коначно успостављене у Орадеи (1777), као и у Герли и Лугожу (1853); Блаж, под насловом Епархије Алба Јулије и Фагараша, постао је Митрополитска (тј. Архиепископска) столица. Румунска гркокатоличка црква је 16. децембра 2005. године подигнута на ранг велике архиепископске цркве.

Прогон у комунизму 

Након преузимања политичке власти 1948. године, комунистички режим, укорењен у марксистичко-лењинистичком атеизму, свргнуо је свих 12 епископа Гркокатоличке цркве по Стаљиновом наређењу. Штавише, 21. октобра 1948. године, на 250. годишњицу Румунске гркокатоличке уније са Католичком црквом, режим је организовао „добровољно“ и „спонтано“ премештање свих чланова Гркокатоличке цркве (указ 358/1948), којих је тада било више од 1.500.000, Румунској православној цркви; штавише, имовинска права над многим поседима Гркокатоличке цркве, укључујући њене четири катедрале, пренета су на Румунску православну цркву, док је остатак те имовине конфисковала румунска држава. Ово је био одговор на прелазак православног становништва у гркокатолицизам под хабзбуршком влашћу.

Гркокатоличке епископе, заједно са многим њиховим свештеницима, новопостављене комунистичке власти оптужиле су за „антидемократску активност“. Након што су одбили да се одрекну веза са „реакционарном“ Светом столицом, затворени су. Отприлике у исто време, православна црква је била „чишћена“ од свештеника непријатељских према комунистичком режиму. Након ове чистке, православна хијерархија је уживала добре и неприсиљене односе са комунистичким властима до краја комунистичке владавине Румуније.

Гркокатолици у историјској Трансилванији 

(попис 1850.)

Гркокатолици у Банату, Кришану, 

Марамурешу и Трансилванији (попис 1930.)

Гркокатолици у Румунији 

(попис 2002.)

Грко-католичко присуство, 

према попису из 2002.

Јулију Хосу, епископ Клужа, одбио је предлог румунског православног патријарха, Јустинијана Марина, да пређе у православље и буде именован за православног архиепископа Јашија и митрополита Молдавије, и тиме постане званични наследник самог румунског православног патријарха. Сходно томе, Хосу је остао у кућном притвору. Из године у годину он је председнику Републике слао меморандуме у којима је тражио да се поштују закони и међународни уговори земље у погледу Румунске гркокатоличке цркве. Папа Павле VI је 1969. замолио Хосуа да прихвати именовање за кардинала. Како Хосу није био вољан да напусти свој народ, папа га је поставио за кардинала само „ин пекторе“, односно без објављивања чињенице, која је откривена тек 5. марта 1973. године, три године након смрти епископа Хосуа. 

Још један изузетан румунски гркокатолички црквењак тог времена био је Александру Тодеа (1912–2002). Тајно (ин пекторе) посвећен за титуларног епископа 19. новембра 1950. године, ухапшен је и следеће године је осуђен на доживотну робију. Амнестиран је 1964. 14. марта 1990., након пада комунистичког режима, именован је за архиепископа Фагараша и Алба Јулије, а следеће године је проглашен за кардинала. 

Након више од 40 година тајног постојања, гркокатоличка Румунска црква уједињена са Римом поново се јавно појавила, након Румунске револуције. Нормативни акт 9/31, донет 31. децембра 1989. године, укинуо је декрет 358/1948 (који је забрањивао Гркокатоличку цркву) као одбојан и који доноси озбиљне предрасуде по румунску државу.

Тек после много борбе и знатних одлагања, нека од имовине Цркве, посебно катедрале у Клужу, Блажу, Лугожу и Орадеи, враћена су правом власнику. Међутим, велики део првобитне имовине остаје у рукама румунских православаца или владе, пошто је прогон који је започео 1948. довео до значајног смањења броја румунских гркокатолика. Након 40 година комунистичке владавине и насилне асимилације у православну цркву коју је одобрио режим, бројни румунски гркокатолици су остали у Румунској православној цркви, барем на папиру, и нејасно је колико од ових номиналних православаца остаје криптокатолика, посебно у северној Трансилванији где је живела већина гркокатолика (као што је приказано на горњим картама). Други гркокатолици Румуни прешли су у Латинску цркву и сада представљају другу највећу групу у тој деноминацији после Мађара. Румунска црква уједињена са Римом још увек пролази кроз процес опоравка од рана које су јој нанели комунистички владари и присилног спајања.

Имовинска питања од пада комунизма 

Од пада комунизма, црквени лидери су тврдили да се румунска гркокатоличка заједница суочава са културним и верским уништењем: гркокатоличке цркве наводно уништавају представници Румунске православне цркве, чији поступци наводно уживају не само прихватање, али и подршку румунских власти. 

Хијерархија 

Црквена провинција Фагараш и Алба Јулија

Румунска католичка архиепархија Фагараш и Алба Јулија

Румунска католичка епархија Орадеа Маре

Румунска католичка епархија Клуж-Герла

Румунска католичка епархија Лугож

Румунска католичка епархија Марамуреш

Румунска католичка епархија Светог Василија Великог у Букурешту

Непосредно подложна Светој столици

Румунска католичка епархија Светог Ђорђа у Кантону

Административна карта Гркокатоличке цркве у Румунији