„Пут стараца“, облик будизма који преовлађује у Шри Ланки, Мјанмару (Бурми), Тајланду, Камбоџи и Лаосу. Њени присталице схватају тераваду као конзервативни, традиционални стил религије. Као своје свете списе следи Трипитаку, најстарије будистичке текстове. Ове књиге дају оно што су несумњиво најраније постојеће верзије Будиних речи и учења. Теравада тако наглашава такве темељне прописе будизма као што су Четири племените истине, Осмоструки пут и Четири неограничене врлине. Теравадини наглашавају разлику између санге (монашког реда) и лаика, а очекује се да монаси и монахиње тераваде стриктно следе древно будистичко монашко правило.
Монах се може надати, можда после много живота, да ће постати архат, односно ослобођено биће, медитацијом, посебно випасана медитацијом, медитацијом анализе. Випасана помаже медитатору да схвати да је живот какав се обично живи пун патње, која се увек мења, и без одвојеног индивидуалног ја у свом средишту. Изнад тог нивоа искуства лежи нирвана супротност свега што се мења, патње и појединца.
Без обзира на то, пошто је вековима био религија пет горенаведених земаља, теравада будизам има и аспекте популарне и народне религије. Земље тераваде имају запањујући број китњастих храмова, од којих сваки садржи позлаћену слику Буде. Уместо да медитирају као монаси, лаици обично покушавају да остваре добру карму, или заслуге, праксама као што су позлаћивање слика Буде, пружање подршке монасима, обављање дела свакодневног милосрђа и саосећања према свим бићима. Они би тада могли да добију реинкарнацију у монаха на путу ка архату. Они такође могу стећи препород у једном од будистичких небеса, на сјајним местима чак и ако им недостаје нирвана, али њихово време тамо траје само онолико колико траје добра карма коју су стекли.
У свим земљама тераваде, осим на Шри Ланки, младићи би идеално ушли у манастир на годину дана или више. Они уче основе религије и доживљавају другачији начин живота од спољашњег света. Већина не остаје у монаштву, али они који постану старији монаси су поштовани духовни учитељи, високо поштовани и од лаика и од млађих монаха.
Будистички празници су важни за популарни будизам у земљама тераваде. Главни годишњи празник је Весак у пролеће, обележавајући Будино рођење, просветљење и улазак у нирвану. На овај дан се залева дрвеће, пале свеће и тамјан, испаљују ракете. Месец дана касније, почиње кишна сезона, што је за теравадине време посебне верске дисциплине, као за неке хришћане Велики пост. Монаси остају у повлачењу у манастирима. Многи лаици одлучују да следе будистички морал строжије него иначе. На крају повлачења одржава се још један велики празник са традиционалним играма и свечаним уручењем поклона монасима.
У 20. веку, теравада свет је знатно патио од рата и брзих промена. Када су Шри Ланка и Бурма (касније Мјанмар) освојиле слободу од Британије, монаси су играли водећу улогу у покретима за независност. Након тога, Шри Ланка је била шокирана унутрашњим сукобом између будиста Синхалеза и хиндуистичке тамилске мањине, а Мјанмар је доживео политичку репресију. Камбоџа и Лаос су били ухваћени у разорном Вијетнамском рату; касније је Камбоџа патила под посебно бруталним режимом комунистичких Црвених Кмера (1975–79). Тајланд је поштеђен најгорег, али је прошао кроз трауме брзе модернизације. Кроз све ове перипетије, теравада будизам је народима ових нација понудио место унутрашњег уточишта и симболе континуитета са културом њихове прошлости.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 448-449
0 $type={blogger}:
Постави коментар