Римска религија

Религија римског народа пре него што је хришћанство постала званична религија Рима. Много римских верских активности одвијало се у кући. Домаћинства су представљала понуде многим боговима. Ови богови су укључивали Лар фамилијас (можда повезан са пољима), Пенате повезане са складиштем), Весту (ватра за кување), генија (дух породичног патријарха) и Јануса (дволични бог улаза). Неки од богова су примали жртве сваког дана.

Сврха није била освојити небеса или постићи просветљење. Требало је да се обезбеди да домаћинство напредује. На крају, патријарх породице (патерфамилијас) био је одговоран за сва кућна богослужења. Сврха верских обреда римске државе била је иста: обезбедити процват државе. Стратегија је такође била у основи иста: одржавајте добре односе са боговима кроз извођење различитих ритуала, често прослављањем празника. Неки од државних богова одговарали су кућним боговима. Рим је имао своје огњиште — које су служиле посебне свештенице познате као весталке. Имао је и Пенате, Ларе и Јануса. Заједнице су обожавале и претке (Манес).

Римска држава је обожавала и друге богове. Најранији познати укључују Јупитера, Марса и Квирина. На почетку републике (традиционално 509. п.н.е.), Римљани су обожавали тријаду богова на Капитолинском брду: врховног бога Јупитера Оптимуса Максима, заједно са Јуноном и Минервом. У раним временима, римским боговима недостајала је личност и митологија. Чини се да су многи били једноставно апстрактне моћи: Победа, Хармонија, Гранични камен.

Из малог насеља на реци Тибар, Рим је дошао да влада свим земљама које окружују Средоземно море. Како је расла његова моћ, расла је и његова религија. Од суседа у Италији познатих као Етрурци Римљани су научили да обожавају слике богова и да их смештају у наткривене зграде, односно храмове. Од Грка су позајмили митологије. До 200. п.н.е. многи римски богови имали су свој грчки алтер-его: Јупитер је био Зевс, Јунона је била Хера, Марс је био Арес, итд.

Римљани нису једноставно поистовећивали традиционалне богове са страним. Увозили су и стране богове. За време републике почели су да се клањају грчком исцелитељу Асклепију, „Великој мајци“ из Анадолије (стара Турска) и Бахусу. Током царства (почело је отприлике 30. п.н.е.) научили су да обожавају Изиду из Египта, Митру из Персије и Сол Инвиктуса из Сирије. Када је империја успостављена, и цар је постао предмет култа. То, међутим, не значи да је постао бог. Царски култ је имао много облика. Цареви су проглашавани боговима када би умрли, или су обожавани заједно са богињом Ромом када су били живи, или су приказивани као врховни свештеник, или су означавани као посебно изабрани од богова.

Свештеници су надгледали римске верске праксе, али су то ретко радили као посао са пуним радним временом. Важни свештеници укључивали су „краља ритуала“ (рекс сакрорум), „највишег свештеника“ (понтифекс макимус), древне свештенике познате као фламени, весталке, салије који су плесали на празницима Марса и аугуре, који су одређивали да ли времена су била права за вођење државних послова, укључујући и рат.

Почетком четвртог века наше ере постало је легално да Римљани практикују хришћанство. До краја века постало је обавезно. Неки Римљани су неко време наставили традиционално богослужење. Али на крају, хришћанство је заменило стару римску религију.

ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 395-396

Рељефни панел са олтара Венери и Марсу који приказује Ромула и Рема како их 

доји вучица и богова који представљају римску топографију као што су Тибар и Палатин.