У свим главним живим религијама, скуп речи или списа за које је највиши ауторитет прогласио да су откривени и који садрже пуноћу духовно важне истине: Библија јудаизма и хришћанства, Куран (Коран) ислама, сутре будизма, Веде хиндуизма, конфучијански класици и тако даље. У хиндуизму, Веде нису биле записане све до релативно модерног доба, будући да су се, због своје велике светости, преносиле усмено са оца на сина, или од учитеља на ученика, током многих генерација. Иначе, писани облик светог писма настао је рано јер се свети текст сматра важним као књига или скуп књига, иако је изговорена реч увек у позадини, а свето писмо се често сматра најмоћнијим када се изговори или пева наглас, понекад изворним језиком, попут јеврејског у јудаизму, арапског у исламу или санскрита у хиндуизму. Али позадина, садржај и улога светих писама у различитим религијама знатно се разликују.
Прво, мора се приметити да постојање писма очигледно зависи од проналаска писања, и да није могло настати пре тог догађаја два или три миленијума или тако нешто пре наше ере. Пре тога, предање о религијама било је усмено, преносило се усменом предајом у облику митова и традиција. Тако су списи постали могући проналаском писања. Свето писмо је настало у време окупљања империја, све већег осећаја индивидуализма и свести да живимо у историјском времену – то јест, да се ствари мењају и да се не мењају уназад. Пре свега, то је било време великих религиозних оснивача: Мојсија, Буде, Конфучија, Лао-Цеа, Исуса и Мухамеда. Сви ови људи су имали поруке да помогну људима да се боре са новим светом писања, царствима, историјом и индивидуализмом. Свето писмо је било део и носиоци те поруке.
Свето писмо садржи много ствари: историју, као у јеврејским списима и Кођикију из шинто Јапана, да помогну људима да виде да Бог или богови делују у историји и да се не треба плашити промена; законе и ритуале, као у деловима јеврејских списа и конфучијанских књига, да помогну људима да одрже у животу традиције прошлости суочени са променама; правила и ставове за исправан живот, као у Курану; мудрост и поезију ради пуноће живота и славе Богу; филозофију као у Упанишадама делу Веда и будистичких сутри да помогне људима да схвате безвремено усред времена. Свети списи јудаизма, хришћанства и ислама показују да постоји Бог који је суверен над светом промена, и да се тај Бог открива у свету у одређеним временима. У хришћанском Новом завету, ово откривење је у личности Исуса Христа. Одговарајући на растући индивидуализам тог времена, свети списи ових тада нових религија наглашавају начине ка индивидуалном спасењу и индивидуално одговорном животу.
Успостављање „канона“ Светог писма, односно које књиге се званично сматрају делом свете листе, а које су искључене, није увек био лак задатак. У раном будизму и хришћанству, на пример, о томе су на крају одлучивали савети монаха и епископа, вековима након оснивања религије; док су неке књиге дуго биле прихваћене општим консензусом, друге су, попут посланице Јеврејима и Откровења светог Јована у хришћанству, дуго биле спорне. До сада је, међутим, традиција целе религије одавно одобрила прихваћени канон.
Свето писмо има много функција у религији осим што се сматра извором ауторитативне истине, па чак и њихова истина може имати различита значења. Неки конзервативни хришћани сматрају да је Библија буквално истинита, чак и по историјским и научним питањима; други је препознају као да садржи важне принципе, али прихватају да су његове књиге написане у контексту погледа на свет древних времена и да могу да садрже митове, поезију и застареле идеје, као и релевантну истину. Многи будисти сматрају да њихови више филозофски текстови сугеришу увиде изван речи које се онда морају остварити у медитацији. Света писма се проучавају, медитирају, проповедају, читају наглас у службама, певају (у хиндуизму и будизму, сами звуци су кључно семе религиозног искуства), певају као химне, користе се као извори народне мудрости.
Свето писмо је такође важно као симбол идентитета верских заједница; чланови су људи којима је ово заједничко. Они промовишу ширење писмености. Они запечате ауторитет верских вођа, који су њихови прави тумачи, и потврђују путеве религије ка индивидуалном спасењу. Ипак, они такође могу да легитимишу независне пророке и реформаторе, који могу да се врате оригиналним списима да би пронашли своје нове идеје, можда идеје за које кажу да су их етаблирани лидери одбацили, и оспорити њихов ауторитет са њима. Свето писмо може да узбурка ствари, као и да их држи под контролом. Свето писмо је основа живота религије какву познајемо.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 410-412
0 $type={blogger}:
Постави коментар