Однос научног знања према традиционалној религији. Ниједно питање није дубље узнемирило савремени свет од сукоба између науке и религије. Не само да њих двоје користе различите методе за утврђивање истине, већ и у својим чистим облицима завршавају са радикално различитим погледима на коначну природу универзума, са последичним опречним погледима на порекло, природу и судбину људи. Ова опречна гледишта заузврат производе супротне идеје о томе како треба живети људски живот, пре свега у његовим моралним и психолошким димензијама. Толико много гласноговорника сваке стране је износило супротстављене аргументе, иако је било и важних покушаја да се посредује између ове две стране.
Наука на Западу, од свог настанка у 16. веку, тежила је да утврди истину о природи кроз пажљиво емпиријско посматрање, укључујући прецизна мерења, индукцију од онога што се посматра у опште хипотезе, извођење других могућих последица принципа, а затим њихово тестирање и оригинални закон кроз поновљено посматрање, у контролисаним експериментима када је то могуће. Њена укупна слика света развија се кроз консензус међу особама квалификованим да се баве таквим послом, и теоретски је увек спремна да промени своје ставове у светлу нових доказа. Религија, с друге стране, карактеристично заснива своја учења на божанском откривењу или нерационалном унутрашњем искуству, представљеном кроз ауторитативне књиге и учитеље, иако откривење и доктрина свакако могу бити подржани и појачани рационалним средствима попут оних у науци. Без обзира на то, слике света које су настале као резултат су у великој мери супротстављене последњих векова: наука је у великој мери понудила материјални, безлични, математички универзум – иако онај у коме ови појмови морају бити квалификовани у најнапреднијим дометима физике и психологије. Религиозни поглед на свет, иако није у сукобу са науком на неким нивоима, јесте онај у коме су ум и свест много важнији, са Божанским умом као Твоцем или Одржавачем, и људском душом или духом од централног значаја.
Конфликт је почео са новом Коперниковом астрономијом, усредсређеном на Земљу која се окреће око Сунца, а не да је центар система као у старијем гледишту које је прихватила већина религија, иако су с временом практично сви религиозни закључили да равна или централна Земља није баш пресудна за верску истину и помирио се са њом. Трауматичнији је био сукоб из 19. века између Дарвинове еволуције и библијског извештаја о стварању у Постању, који је достигао врхунац у директном стварању Адама и Еве од стране Бога. Овде су се два погледа на људска бића многима чинила непомирљивима: или су људи творевине Божије и Библија је истинита, или су природни, еволуирали су током времена као и животиње, а Бог није неопходан.
Некима се чини да је питање још увек у оним супротним терминима. Али многи либералнији религиозни су могли да закључе да је Библија само књига принципа, а не уџбеник науке; Бог и даље може бити крајњи творац, док нам наука само говори како је то учињено током раније незамисливих временских периода. У исто време, гласноговорници других религија, посебно будизма и ведантског хиндуизма, а на неки начин и јудаизма и ислама, тврдили су да су њихове вере „научније“ од хришћанства које доминира на Западу, јер обично не захтевају буквално читање старе приче о стварању. У случају веданте и будизма, такође постоје неке сличности између њихових погледа на кармичке узроке и последице и међусобну повезаност свих ствари и научне теорије релативности Алберта Ајнштајна и напреднијих граница космологије.
Штавише, у 20. веку су се појавила нова питања, посебно у вези са биоинжењерингом и „вештачком интелигенцијом“. Ово су често једнако етичка питања важна за религију колико и теоријски изазови за религију. Да ли људи имају право да се „играју Бога“ мењајући облике живота или правећи компјутере који практично мисле? И да ли то сугерише да су оригинали тела и ума такође могли настати без традиционалног Бога?
С друге стране, да ли је могуће да су оваква дела једноставно вежба моћи коју је Бог дао човечанству над Земљом, али нам је и даље потребан Бог да не бисмо отишли предалеко? Нажалост, још једна карактеристика модерности било је ужасно откриће да се наука може злоупотребити да би се произвело зло као и добро, од наводне деперсонализације људског живота у индустријском или технолошком граду до атомске бомбе и другог рафинираног оружја за уништавање. У очима многих, чак и велики напредак у медицини и пољопривреди довео је до кризе пренасељености и изгледе за еколошку катастрофу. Можемо ли оваква питања решити без помоћи верских вредности? То су проблеми чија решења могу да сачекају даљи развој конфликта, односно хармонизације науке и религије.
ИЗВОР: The Encyclopedia of World Religions, Revised Edition, 2007, 409-410
0 $type={blogger}:
Постави коментар